Valcer

Dugo se već blogerski znaju, dve godine, a ustvari se ne znaju. Dve godine se dopisuju, SMS, tu i tamo mejlovima, čuju se povremeno, ne predstavljaju se, ona mu zna glas, on zna njen. Nisu  virtuelni ljubavnici, on ima srećan brak, ona je sama. Mlađi je od nje, ali ima bogato životno iskustvo i neku veličanstvenu mudrost kojom matira sve pogrešne misli. Ona voli da priča s njim, on voli da je povremeno čuje. Kad je tužna i kad oseti da se slomila, pošalje joj pesmu, neku koja će je podići, razvedriti, kao "Da te mogu pismom zvati". I suze joj presahnu, osmehne se, i oseća se jačom. Kad se udalji od svojih korena, on je podseti da negde na stenama svog detinjstva pronađe onu dugokosu devojku koja je u simbiozi s morem i borovima pronalazila svoju ravnotežu...i uputi je da je ponovo nađe, da sakupi snagu za dalje, da razočarenja zaboravi. Kad uzleti visoko, kad se zanosi, spusti je na zemlju, ne baš nežno, ali nikad joj ne želi zlo, uvek je tu da je poduči, iako su godine na njenoj strani. Želela je da ga i fizički upozna, ali se nikad nije dao videti. Jednom je bilo prerano, drugi put je bilo prekasno, treći put nezgodno vreme, pa četvrti put nije savršen momenat...a posle je i prestao da se izvinjava. Nije nikad bila sigurna koju on to sliku o sebi želi da ostavi, kad ne želi uživo viđenje, a sasvim je svestan da ona nema nikakve aspiracije prema njemu kao muškarcu, nego ga želi za prijatelja. Vreme prolazi, sve je manje šansi da će se ikad sresti, ali se ne zaboravljaju. U neko doba noći, kad ona isključi mobilni,  stigne poruka koja sačeka jutro da je pročita, da se s njom budi. Kad putuje, njegove je tople reči prate. Kad se vrati, obraduje joj se. Dragocen i drag prijatelj na neviđeno. Može li to? Ne znam za vas, ali može. I znači, verujte.

Bila je lepa, krupnih očiju, duge crne kose koja se kao plašt vijorila za njom, atraktivna. Neko i nešto u malom mestu, navikla da je u svemu pitana za mišljenje, da se njena reč poštuje. Da bi se zaštitila, običavala je da diže ograde. Doimala se hladnom, malo ko je znao njenu dušu. Verovatno niko, čak ni oni koji su je voleli. Udvarača uvek mnogo, onih koje je zanimao njen izgled, ili onih koje je fascinirala njena pamet. A ona se osećala usamljenom, iako nijedan značajniji događaj nije prošao bez nje, iako je bila "svakoj čorbi zaprška". Volela je, izgubila je, svi su posle bili samo zamena za prvog. A kopija nikad nije isto što i original.
Opuštali su je samo muzika i ples. Ko ju je u plesu upoznao, ne bi ni slutio da postoji ona druga, nepristupačna, hladna...znao bi ovu toplu, srdačnu, razdraganu. Kao da te dve nisu bile ista osoba.
Jedne je večeri otišla na igranku gde nije običavala da ide, neko je nagovorio. Ambijent opušteniji nego inače, takoreći skoro raspušten, nije joj prijao. Sedela je među publikom nezainteresovano, hladno, i pitala samu sebe šta tu radi, nameravajući da ode.
On je sedeo s druge strane i gledao je. Spazio je čim je došla. Pojava koja muškarce ne ostavlja hladnima, nije ni njega. Ali ga je istovremeno i privlačila i zbunjivala. Njen izgled nije bio u skladu sa oklopom hladnoće. Stavi li joj neko u grudi led umesto srca, zapita se. Šta li bi takvu ledenicu moglo zagrejati, zainteresovati, učiniti ženom? Ni sam nije znao zašto nije odvajao oka od nje, bilo je naokolo i drugih atraktivnih devojaka, daleko pristupačnijih od ove. Propuštao je ples za plesom i nagovore drugova da priđe ovoj ili onoj...i gledao nju. Di džej stavi novu ploču  i pusti "Poslednji valcer", Englberta Hamperdinka. Sa prvim taktovima lepe pesme na njegove oči dešavalo se čudo, ledena kraljica se pretvarala u nežnu princezu, čije su oči sjale, a zaneseni se osmeh razlio licem. Nije verovao da gleda onu istu osobu. Ovu bi devojku svako poželeo. Začas se stvorio pored nje: "Jeste li za ples?". Prihvatila je s osmehom, i dok su plesali, kao jedno, poželeo je da tako plešu valcer bez kraja..."Poslednji valcer" bejaše početak lepe priče.

Oženio se  dosta rano, devojkom koja mu je srećom ispunjavala svaki trenutak proveden s njom. U braku su se poštovali i  razumeli, a kruna bejahu dva sina.  Poživeše solidan broj godina u srećnoj zajednici, sve do njene bolesti. Negovao je i trudio se da joj učini bolne godine  lakšim i dostojanstvenim. Kad se preselila u rajsko naselje, sve se srušilo,  ni za šta nije mario, zapustio se, ličio na ruinu od čoveka. Potraja to mesecima, dok ga sin nije opomenuo: "Tata, nađi ženu ili ćeš propasti! Ti ne umeš živeti sam."
Decu treba slušati. I poče on da posmatra dame u svome mestu, koje većinom nije ranije ni primećivao, iako su mu bezbrojne dolazile u ordinaciju. U startu je zacrtao dva uslova: mora da je već bila u braku, da bi shvatila njegov drugi brak, i mora da ima dece (da bi prihvatila njegovu), i to  ćerke, jer će ćerke dozvoliti majci drugu šansu, a sinovi neće. Napravi on spisak od osam potencijalnih kandidatkinja koje su ispunjavale te uslove, i kroz neko vreme uspe da  popriča sa svima. Ni na jednu ne zaigra mu srce. I tada mu slučajno dođe deveta. Nju je jedinu i ranije primećivao, bejaše "njegov tip",  ali mu nije padala na pamet  u ličnom kontekstu, jer je bila udata. Čuo je da  ima dve ćerke, ali nije znao da ju je u raspadu zemlje muž napustio. Ona uđe, a njemu se noge odsekoše. Srce iz grudi hoće da iskoči. Svi razumni planovi potonuše, želeo je samo da ostane u njenoj blizini što duže. Sve je uradio da je ponovo vidi,  više puta službeno, dok se nisu potrošili svi službeni razlozi. Kad više nije imao kud, reče joj da treba nešto važno  privatno da joj kaže i pozva je na večeru. Odvede je u drugo mesto, na miru da popričaju, i iznenadi se da je i ona njega primetila, da joj je bilo jednako prijatno u njegovom društvu kao njemu u njenom. Ni jedno ni drugo nije verovalo da može ponovo voleti, pa ih je zbunjivalo što im se baš to dešava.  Nije dugo potrajalo, on je zaprosi.  Sada su u srećnom braku. Ko kaže da nema druge šanse?