Valcer

Beograđani vrlo pažljivo prelaze ulicu.
Prvo pogledaju levo, pa desno
i ako ne vide saobraćajca - pretrče!
_
Fudbal je omanuo, pšenica je podbacila,
opozicioni mitinzi su propali. Samo još atentati uspevaju kao nekada.
_
U Beogradu postoje duvanska mafija, urbanistička mafija, narko mafija, sportska mafija, estradna mafija, auto mafija...
Zato ne brinite za budućnost vaše dece,
glavni grad ih neće ostaviti
bez mogućnosti izbora.
_
Beogradska policija zna ko su ubice
ali poštuje njihovu želju
da ostanu anonimni!
_
Obračuni kriminalaca,
kakvi su se nekada mogli videti
samo u Beogradu,
sada se događaju i u Nišu i u Novom Sadu.
Zbog velikog interesovanja
neće se zaobići ni manja mesta.
_
Svratite na Beogradsku berzu.
U toku je veliko jesenje sniženje
cena preduzeća!
_
Beogradska šetališta uskoro će nadgledati kamere. Još malo pa pošten čovek ljubavnicu neće imati gde da izvede!
_
Već deset godina živite u Beogradu i još nijedan kontejner niste zapalili?! Vi se zaista teško uklapate u novu sredinu!
_
On sarađuje i s mafijom i s policijom,
jer može da igra na više mesta u timu.
---
U Beogradu se svi važniji poslovi rešavaju u kafanama. Kažu da se neki završe i u Skupštini, ali otuda zvanične potvrde još nema.
_
Ako ste se izgubili u Beogradu, ne očajavajte. U Beogradu ste.
-
Živim u Beogradu. Pitanje je dana kada ću to zadovoljstvo
platiti glavom.

Ja sam totalno zbunjena i izgubljena. Jednostavno, ne mogu razumeti sve te silne priče o implikacijama globalne krize na  naš  svakodnevni zivot, pogotovu na nivou lokalne  ekonomije. Šta više, ja sam iznervirana  i totalno šokirana kojekakvim  pokušajima  naše vlade  da se, kao stimuliše lokalna ekonomija, te da se daju  podsticaji, da se kao "ubrizga" zdrav novac umesto "fiktivnog"  itd.itd. Sve je to, izvinite na izrazu, obično s.....
Da  vam objasnim: Živim u malom primorskom gradiću. Svi smo u  dugovima do grla. Turistička sezona ravna nuli - nikoga  nema, niko ne  dolazi, niko ne najavljuje da ce doći. Za Uskrs,  iznenada kod Mate u panision dođe neki Amerikanac. Traži apartman. Ima slobodnih! Amerikanac ostavi 100$ na recepciji, uze ključ i ode da obiđe apartman. Mate zgrabi lovu i otrča do mesara da mu vrati dug za nabavljeno  meso. Mesar uze pare i ode da plati dug svom  dobavljaču.  Ovaj je bržebolje otrčao do farme da plati  prase seljaku
za koje je dugovao još od Božića. Seljak uze  pare i otrča do lokalne "mlade" koja mu je duže vreme davala na kredit i zapretila da ce početi uračunavati i kamate. "Mlada"  dotrča u Matin pansion da plati  dugovanja za sobu još od prošle godine. Mate uze pare, a  Amerikanac siđe u tom momentu i reče da mu ne odgovara  apartman. Mate mu vrati njegovih 100$ i Amerikanac ode.
Svi u našem mestu su zaključili da iako nije bilo neke velike zarade od tog Amerikanca, bar su uspeli vratiti dug i da nema razloga za brigu.
Zašto naša vlada ne uradi isto?  Zašto nas prepadaju tom globalnom krizom?

Negde u predelu srca
stanuješ ti.
Udobna ti soba
ušuškana postelja
topao dom.
Ne ide ti se odatle
ne budi ti se
iz sna.
I u tom snu
oboje
zauvek.

Nije me zaobišao zadatak, a mišljah da jeste.
Znam li šta je sreća?
Jesam li bivala srećna?
Jesam li sada?
Znam. Bivala. Počesto  i sada. Samo me nije isto usrećivalo nekad i sad.
Ranije ljubav, nežna, dugo čekana, mala ružica skrivena u košulji da je ne vide baš svi.
Prvi poljubac na obali mora, pod borovima i mesečinom, bejaše izvor neizmerne sreće.
Red sreće, red tuge.
Mnogo godina muke, da bi zlatna kosica pa zatim crna kosica uokvirile najlepše osmehe koje je samo Tagore umeo da opiše.
Njihovi prvi koraci, prve reči, nestašluci, pametna razmišljanja kojima punih njihove dnevnike.
Putovanja svetovima bajki za dva para radoznalih okica.
Škola, nikakav problem, puno radosti, mamin ponos.
Prve njihove ljubavi ispunjavale i mamu neslućenom srećom.
Prvi njihovi plesni koraci. Uslikati obojicu na plesnom takmičenju u istom kadru, u finalu...radosti moja.
Valcer "Jesenje lišće" za prepoznavanje dve polovine iste duše i istog tela.
Mnogi valceri koji klize dvoranom, kao da noge ne dotiču parket, letovi tela i srca, raspevana podela istih radosti.
Serenade, toliko lepote u starogradskim pesmama, romansama, radost pesme...
Muzika pevana na uvce, tamburaši samo za mene....
Ples sa legendom plesa, veče samo za mene, da li letimo ili plešemo? Opuštena druženja, porodične svečanosti, radosti na svadbama, krštenjima, dragi prijatelji u deljenju trenutaka bez gledanja na sat...Putovanja, novi vidici, novi ljudi, lepote različitosti. Osmeh dece kad saopštavaju šta su lepo uradili, doživeli, videli...
Poklonjen život za koji sam se grčevito borila. Moje bebe, koje poklonih roditeljima...
Odgovor na dugo čekano pismo, razmišljanja istim  talasnim dužinama, razumevanje pogledom, bez puno priče...
I kad ne znam više ko sam, silazak na morsku obalu, spajanje s morem, talasima, horizontom, borovima, maslinama...i spoznavanje svoje snage i svojih želja, stremljenja.
Sreća...

Nisam  nikad ranije bila u Milanu i očekivala sam da je to ogroman industrijski grad bez duše. Umesto toga bila sam prijatno iznenađena. Grad u kome je održan svetski nefrološki kongres sa 11000 učesnika i gde su se mogla čuti naučna saopštenja iz svih ćoškova sveta, jeste grad mode i umetnosti, uređen, lep, sa prekrasnim fasadama i parkovima, sa mnogo zelenila.  A kad se zatvore kongresna vrata, šta najpre videti, čima dopuniti svoj dnevnik lepota? Najveća dragocenost je svakako La Scala, prestižna opera, u koju se ulazi kao u hram muzike. Spolja i ne izgleda tako velika, a unutra oči se ne mogu odvojiti od lepote. A slušati operu u Skali jeste nešto što unapred samoj sebi nisam verovala, a i sada mi zvuči bajkovito.

Predveče je najlepše prošetati od Skale kroz prelepi prolaz Viktora Emanuela

do katedrale Duomo, druge po veličini u Italiji i treće u svetu, bele čipke u kamenu.
A noćne ture obilazaka Pinakoteke Brera sa draguljima umetnosti bile su prepune. U hramu umetnosti svako se divio nekoj drugoj slici, a ja nađoh ovu kao najmiliju.

I šta na kraju reći? Milano, prvom prilikom moram ti se vratiti!