Koliko puta nam je došlo da dignemo ruke od mnogočega. Od ljubavi koja nam stvara bol, ali i donosi trenutke sreće. Od posla koji nas ne ispunjava. Od prijatelja koji nas se sete samo kad njima nešto treba. Od familije koja poziva da pita kako su oni, a ne kako smo mi. Od novina prepunih agresije, prepunih loših poruka, premalo optimizma. Od televizije na kojoj caruje glupost. Od vaspitavanja nevaspitanih. Ali, ne treba se predavati. Ljubav - ako nije ta prava, druga će biti lepša. Posao može da se promeni (ponekad) i naći neki koji nam je bliži, po onoj kineskoj "Nađi posao koji voliš i celog života nećeš raditi ništa". Prijatelji su retki, kao biseri, i one koji će vas pozvati samo da vam ulepšaju dan treba čuvati kao dragocenost, ali i njima činiti dane lepšima. Familija se možda otuđila, prodrmajmo ih nekim lepim druženjem. Novine se ne kupe, TV se lako isključuje. Vaspitanje se stiče u kući, nema naknadnih šansi. I to je sve.