Nije me zaobišao zadatak, a mišljah da jeste.
Znam li šta je sreća?
Jesam li bivala srećna?
Jesam li sada?
Znam. Bivala. Počesto  i sada. Samo me nije isto usrećivalo nekad i sad.
Ranije ljubav, nežna, dugo čekana, mala ružica skrivena u košulji da je ne vide baš svi.
Prvi poljubac na obali mora, pod borovima i mesečinom, bejaše izvor neizmerne sreće.
Red sreće, red tuge.
Mnogo godina muke, da bi zlatna kosica pa zatim crna kosica uokvirile najlepše osmehe koje je samo Tagore umeo da opiše.
Njihovi prvi koraci, prve reči, nestašluci, pametna razmišljanja kojima punih njihove dnevnike.
Putovanja svetovima bajki za dva para radoznalih okica.
Škola, nikakav problem, puno radosti, mamin ponos.
Prve njihove ljubavi ispunjavale i mamu neslućenom srećom.
Prvi njihovi plesni koraci. Uslikati obojicu na plesnom takmičenju u istom kadru, u finalu...radosti moja.
Valcer "Jesenje lišće" za prepoznavanje dve polovine iste duše i istog tela.
Mnogi valceri koji klize dvoranom, kao da noge ne dotiču parket, letovi tela i srca, raspevana podela istih radosti.
Serenade, toliko lepote u starogradskim pesmama, romansama, radost pesme...
Muzika pevana na uvce, tamburaši samo za mene....
Ples sa legendom plesa, veče samo za mene, da li letimo ili plešemo? Opuštena druženja, porodične svečanosti, radosti na svadbama, krštenjima, dragi prijatelji u deljenju trenutaka bez gledanja na sat...Putovanja, novi vidici, novi ljudi, lepote različitosti. Osmeh dece kad saopštavaju šta su lepo uradili, doživeli, videli...
Poklonjen život za koji sam se grčevito borila. Moje bebe, koje poklonih roditeljima...
Odgovor na dugo čekano pismo, razmišljanja istim  talasnim dužinama, razumevanje pogledom, bez puno priče...
I kad ne znam više ko sam, silazak na morsku obalu, spajanje s morem, talasima, horizontom, borovima, maslinama...i spoznavanje svoje snage i svojih želja, stremljenja.
Sreća...