Nisam nikad ranije bila u Milanu i očekivala sam da je to ogroman industrijski grad bez duše. Umesto toga bila sam prijatno iznenađena. Grad u kome je održan svetski nefrološki kongres sa 11000 učesnika i gde su se mogla čuti naučna saopštenja iz svih ćoškova sveta, jeste grad mode i umetnosti, uređen, lep, sa prekrasnim fasadama i parkovima, sa mnogo zelenila. A kad se zatvore kongresna vrata, šta najpre videti, čima dopuniti svoj dnevnik lepota? Najveća dragocenost je svakako La Scala, prestižna opera, u koju se ulazi kao u hram muzike. Spolja i ne izgleda tako velika, a unutra oči se ne mogu odvojiti od lepote. A slušati operu u Skali jeste nešto što unapred samoj sebi nisam verovala, a i sada mi zvuči bajkovito. 
Predveče je najlepše prošetati od Skale kroz prelepi prolaz Viktora Emanuela
do katedrale Duomo, druge po veličini u Italiji i treće u svetu, bele čipke u kamenu.
A noćne ture obilazaka Pinakoteke Brera sa draguljima umetnosti bile su prepune. U hramu umetnosti svako se divio nekoj drugoj slici, a ja nađoh ovu kao najmiliju.
I šta na kraju reći? Milano, prvom prilikom moram ti se vratiti!
