Valcer

Čitajući Remarka o grozomornoj nemačkoj inflaciji, bila sam ubeđena da je tako nešto nemoguće doživeti i preživeti. Ali po jevrejskoj kletvi “Dabodga imao, pa nemao”- shvatila sam. Čuvena naša 1993, u crno zavijena, godina hiperinflacije pod sankcijama, jedna je od mojih najkošmarnijih noćnih mora, uz ratnu 1999. Vreme kada ničega nije bilo, a i to je bilo preskupo, kada se živelo na čekove na poček, kada su na kasi posebni ljudi pomagali u popunjavanju čekova sa ciframa na 9, 12 ili više nula, kada su se cene menjale 5 puta dnevno, pa je jaje ujutro koštalo milion dinara, a uveče 5 miliona…Kada smo preko sindikata nabavljali brašno i šećer u džakovima, iz robnih rezervi, pa posle mesili hleb. Kako smo svi bili dobri pekari! Razmenjivali su se recepti za hleb, zemičke, embargo kolač bez jaja. Bili smo željni svega, osnovnih prehrambenih i higijenskih potrepština. Kad mi po vezi familija iz Makednije ili Hrvatske pošalje paket sa kalodontima, deterdžentom za veš ili mlekom u prahu, gde ćeš veće sreće! Moja plata vredela je 3 kutije keksa, penzija jedno mleko. Na kraju meseca uplati se 10 maraka i pokriju svi izdati čekovi. A 10 maraka veliko kao kuća!

I ko je ta Milka, pitate se vi. Tajkun koji mi je pomogao u toj bedi? O, ne , ne. Veću sirotinju od Milke teško da možete zamisliti. Zbrkana, zbunjena, polupismena, posle desetak ponavljanja objašnjenja šta treba da uradi -  možda i shvati, pa je mnogi zaobilaze. Ali je komšiluk obilazi i pazi, što govori da je omiljena, kao dobar čovek. E, ta i takva Milka dođe čuvene 1993. u moju ambulantu sa tri hleba u kesi. Uspela da odčeka red i kupi ta tri hleba, od kojih će živeti sledećih nekoliko dana. Pa se setila da ja ne mogu čekati red, jer radim, i da ću ostati bez hleba, i  pruža mi jedan hleb. Kad vam neko da trećinu svega što ima, koliko je to bogatstvo?  Smete li to uzeti? Ne. Najljubaznije ubedih Milku da sam uspela da ulovim hleb pre dolaska na posao (što je bilo  apsolutno nemoguće) i da zadrži svoj dragoceni hleb, posle odcmizdrim na takvu dobrotu, i kod kuće mesim i pečem hleb istog dana. Ali otada Milka kod mene, evo već 15 godina, dolazi preko reda, kao VIP  osoba, i njoj se sva vrata otvaraju. Ocenite da li je zaslužila!

Cave znači: pazi se, čuvaj se! Milku ću uvek rado primati. A godinu kao što je bila prokleta 1993, hvala na pitanju, ne pristajem da primim nikada više! A neki se baš trude u tom pravcu,  da repriziramo…voda ih odnela…

Kao da se tako davno zbilo. Osmjehuješ se. I ja. Lagani stisak  ruke ili poneka riječ koja ne vodi ničemu. Sjećanja na zelenilo i toplinu jednog zagubljenog, zaboravljenog kraja. Kao da je davno bilo. U tvojim očima nema više one topline. Ili u mojoj nutrini nema topline koja bi na nju odgovorila, osjetila je? Ne znam. Istina? Ljubav? Pravednost? Riječi? Kršenje zadan riječi? Dileme. Besmisao. Želja bez proživljavanja. Neispunjenost traženja sreće. Rampa na našoj pruzi. Vlak za sreću ne može dalje. Hoću li ja dići rampu? Možda ti? Možda neko treći? Objektivne teškoće. Ćao, Romeo! Kratko sam bila Julija. Ili sam to još? I ti Romeo? Zna li ijedno od nas put dalje? Gori li plamen još uvijek? Pucketaju li grančice logorske vatre, iskaču li vesele varnice i prelamaju se u hladnom zraku? Naš plamen. Od njega smo planuli. Je li se naša vatra ugasila kad je drva ponestalo? Je li još topao zaboravljeni kraj? Ostat će samo sjećanja. I iza svega pjesmica “Don’t forget to remember!”

Kako je lijep zalazak sunca! Mali, rumeni trokutić neba uokviren crnim sjenama šuma u daljini, starog zvonika i čupavih grana čempresa i ogoljelih stabala u školskom dvorištu – to je sve što vidim s našeg školskog prozora. Kako li brzo blijedi ta čudesna raskoš sjajnih boja, kao život što za tren zablista i onda se brzo, u bljedilu, ugasi. Evo, već su od sve te bujne raskoši ostale samo jadne, beživotne krpice. Još malo i zapad će se prekriti sivom mrenom skore noći. Prvi je dan zime, bar po kalendaru, i već sam tako daleko od onog našeg ljeta kome sam posvetila svoje najljepše snove, sva svoja maštanja i najmaštovitije riječi koje znam. Osjećam se tako čudno, kao da bih mogla napisati i reći još toliko, a da se nikad ne umorim i da mi ne ponestane riječi. O čemu ti sada misliš? Možda su i tvoje oči sad zanesene tim divnim prizorom što budi sjećanja i  uznosi nam misli na krilima mašte visoko gore, pod srebrnu prašinu zvijezda što se već uskovitlava nepreglednom ravnicom nebeske stepe. Znam da nikad više nećeš doći, osjećam to cijelim bićem. Znala sam da za nas nema povratka, još onog trena kad smo se rastali i kad si zamakao u noć. Naše ljeto se nikad neće vratiti. Kako te to tužno, tužno kao slika koja mi suzi oči dok bacam pogled kroz okno starog prozora. Sjene su se već izmiješale, ispreplele i  ne vidim više ni zvonik ni raskuštrano granje. Samo još hladna kamena ograda balkona viri iz te bešćutne tame. Kad bih bar mogla i ja biti tako hladna, i da svaki put kad se zapad prelije dugom rumenih nijansi, moje misli ne polete odmah k tebi! Ti si tamo, daleko, tamo gdje grimiz umirućeg sunca zaranja iza nepomičnog bedema drevnih borova, i još dalje. Tamo je tvoj dom, i u ovo zimsko veče vjerovatno čitaš moja pisma ili možda maštaš o meni, a znaš i sam da se više nikada nećemo vidjeti. No moje misli, ovog trena, izlijeću kroz zatvoreni prozor u hladnu zimsku noć, probijaju  se kroz gustu tamu i  lete k tebi. Ulazim u tvoj dom, bez kucanja, i udobno  se smještam u moja pisma koja čitaš. Ti se tada zadovoljno smješkaš jer u njima osjećaš mene, shvataš da sam uz tebe. Uzimaš sivu kovertu, pišeš mi tople riječi, da me griju u ovim hladnim zimskim noćima. A onda odlaziš na počinak i  tvoje se misli, zajedno s mojima, vraćaju natrag, k meni. Sva drhteći od sreće i nekog neobjašnjivog blaženstva što me ispunjava cijelu, na krilima svemoćne mašte lelujam polako, poput uvelog jesenjeg lista, ka onom danu kad ćemo se opet sresti i nastaviti sve lijepo što smo započeli. Tad ćemo ponovo roniti kao nestašni delfini, slušati cvrčke u granju i naveče plesati uz zvuke našeg valcera. Kako će lijepo onda biti!

Zadovoljno se smješkam, sama za sebe, i ponovo mi pogled odluta u noć, hladnu i bezosjećajnu. Zašto se zavaravam? Čemu se nadam? Samo na krilima mašte mogu poletjeti k tebi, ali mašta je jedno, a stvarnost drugo, i ja te više nikada, nikada neću vidjeti. Znam to, znam isuviše dobro,i zato još jednom bacam pogled u noć i završavam pismo. Možda će ovo biti moje poslednje pismo za tebe.

Ponovo gimnazijski rad, nastavnica je zadala zadatak “Na krilima mašte” i evo rezultata!

Lelujavi te velovi obavijaju celu. Tvoj hod. Tvoje telo. Kosu. Oči. Tvoje usne. Snove. Želje. U mome si naručju, ljubim te, ali osećam da nisi posve moja. Ima nečeg nedokučivog, neuhvatljivog u tebi, dalekog. Znam da si velika, da je tvoj sjaj jači od zvezda. Znam da si vodič moje neizvesnosti u izvesnost, Beatrice mojih nemira, svetiljka u ponorima moje tame. Znam sve o tebi, i ko si, i šta si, kako izgledaš, o čemu sanjaš. Ne, varam se. Ne znam ništa o tebi. Velovi te obavijaju. Odmotati  ih? Zeleni veo. Lagano leprša, otvara se, talasa oko mene. Tvoja mladost, poezija tvojih pokreta, proleće tvojih ustreptalih čežnji, maštanja. Plavi veo. Ljupkost i vedrina, vernost. Crveni. Da li je to ljubav? Tvoja ljubav? Strast, plamen, izgaranje u vrtlogu ljubavi? Beli. Nevinost, nepovredivost, netaknutost? Lagano odvijam velove, želim prodreti do dna tvoje duše, do tebe, spoznati te celu, pretopiti tvoje ja u moje, želim da nestaneš u meni, duboko, i nikad ne zaželiš izići! Žuti veo. Ljubomora,. Bolesna želja za posedovanjem. Ići dalje? Bezbroj te velova obavija. Crni je podslednji, shvatam sad. Ići dalje? Razderati sve velove, ogoliti tvoju bit? Ići do kraja? Skinuti i crni? I znati sve o tebi?

Ne, draga, znam. Poslednji, najteži i najsmisleniji veo  nikad neću odviti. On je deo tebe, najintimniji deo tvoga bića, ono nešto sakriveno u u svemiru tvoje veličine i unutrašnje lepote.

Ti spavaš pored mene. Srebrni sjaj miluje ti obraze. Spavaj, slatka moja tajno! Kad bih uništio crni veo, ti za  mene više ne bi bila zvezda, ni smisao svega. Postala bi nešto sasvim obično, spoznato. I ne bih u noćima snova ljubio tvoje lice ovim istim žarom, ne bih nestajao u strasnim dokučivanjima tvoje misterije, ne bih mogao uvek iznova biti Ja, osvajač Himalaja tvoje nesaznatljivosti. Neka te obavija  i dalje tvoj crni veo, draga! Neka ostane. I ti ćeš onda ostati!

(Rad je jako davno napisan na času maternjeg jezika, pod šifrom, i potpuno je zbunio nastavnicu, jer sam se obraćala kao muškarac).

Danas sam sedela s koleginicom u poslastičarnici, malo da se ispričamo posle mesec dana neviđanja. I pričam joj meni veoma zanimljivu istinitu priču, na što mi ona predloži da to nekome dam za scenario, da se snimi film, posle neće niko verovati da je priča istinita. Eto, pade mi na pamet da je podelim s vama.

Pre 10 godina pogine sin moje drugarice, uspešne poslovne žene. Odličan student elektrotehnike, sjajan matematičar, divan momak. U gluvo doba noći udari kolima u neki zid, sasvim bez veze, trezan. Posle mi astrolog reče da su mu zvezde bile tako smeštene da nije mogao izbeći tragediju. Roditelji jedva preživeli nesreću. Možda su je samo spolja preživeli. I rešiše da u spomen na svoga sina  osnuju fond za matematičke talente, s njegovim imenom, pri njegovoj osnovnoj školi. Fond jednom godišnje dodeli novčanu nagradu detetu koje je postiglo najveći uspeh u matematici te godine. Prvu nagradu iz novoosnovanog fonda dobije devojčica koja je kao dete izgubila majku, otac je sam podizao. Povelika nagrada, lep stimulans za dete, da zna da se trud isplati. Prvo što je ona uradila kad je dobila nagradu – bilo je da se pokloni na grobu nesrećnog mladića! Upisala je zatim Matematičku gimnaziju i 4 godine pratila sam je bez problema, jer je bila u razredu mog sina. Celo vreme odlična, među najboljima. I celo vreme  roditelji nesrećnog mladića prate njeno školovanje sa komentarom :“Nagrada je otišla u prave ruke“.  Upiše Elektrotehniku i završi je s prosekom okruglo 10 (zabranjeno padanje u nesvest!). Ne verujem da ima mnogo takvih primera. Ostaće na fakultetu i učiti neke nove generacije. Njega nema 10 godina, a ona je nastavila tamo gde je on stao, i kao da je završila njegovo delo. Tako bar ja osećam...