Lelujavi te velovi obavijaju celu. Tvoj hod. Tvoje telo. Kosu. Oči. Tvoje usne. Snove. Želje. U mome si naručju, ljubim te, ali osećam da nisi posve moja. Ima nečeg nedokučivog, neuhvatljivog u tebi, dalekog. Znam da si velika, da je tvoj sjaj jači od zvezda. Znam da si vodič moje neizvesnosti u izvesnost, Beatrice mojih nemira, svetiljka u ponorima moje tame. Znam sve o tebi, i ko si, i šta si, kako izgledaš, o čemu sanjaš. Ne, varam se. Ne znam ništa o tebi. Velovi te obavijaju. Odmotati  ih? Zeleni veo. Lagano leprša, otvara se, talasa oko mene. Tvoja mladost, poezija tvojih pokreta, proleće tvojih ustreptalih čežnji, maštanja. Plavi veo. Ljupkost i vedrina, vernost. Crveni. Da li je to ljubav? Tvoja ljubav? Strast, plamen, izgaranje u vrtlogu ljubavi? Beli. Nevinost, nepovredivost, netaknutost? Lagano odvijam velove, želim prodreti do dna tvoje duše, do tebe, spoznati te celu, pretopiti tvoje ja u moje, želim da nestaneš u meni, duboko, i nikad ne zaželiš izići! Žuti veo. Ljubomora,. Bolesna želja za posedovanjem. Ići dalje? Bezbroj te velova obavija. Crni je podslednji, shvatam sad. Ići dalje? Razderati sve velove, ogoliti tvoju bit? Ići do kraja? Skinuti i crni? I znati sve o tebi?

Ne, draga, znam. Poslednji, najteži i najsmisleniji veo  nikad neću odviti. On je deo tebe, najintimniji deo tvoga bića, ono nešto sakriveno u u svemiru tvoje veličine i unutrašnje lepote.

Ti spavaš pored mene. Srebrni sjaj miluje ti obraze. Spavaj, slatka moja tajno! Kad bih uništio crni veo, ti za  mene više ne bi bila zvezda, ni smisao svega. Postala bi nešto sasvim obično, spoznato. I ne bih u noćima snova ljubio tvoje lice ovim istim žarom, ne bih nestajao u strasnim dokučivanjima tvoje misterije, ne bih mogao uvek iznova biti Ja, osvajač Himalaja tvoje nesaznatljivosti. Neka te obavija  i dalje tvoj crni veo, draga! Neka ostane. I ti ćeš onda ostati!

 

(Rad je jako davno napisan na času maternjeg jezika, pod šifrom, i potpuno je zbunio nastavnicu, jer sam se obraćala kao muškarac).