[ Moje priče
]
09 Januar, 2016 07:52
Neprijatna situacija
Ispričaću vam današnju “zabavu”, da se vama ne desi slično.
Bila sam kod prijateljice u poseti i ponela fotoaparat i rezervne baterije (odsečenog kartona), u nameri da slikam kod nje i usput. U povratku kući svraćam u veliki “Interex”. Ulazim normalno, tu kupujem često, brzo obavljam planirano, sve znam gde stoji i pravo na kasu. Na kasi izbacujem kolica, nešto pišti. Kasirka daje znak obezbeđenju, kaže da je pištalo kad sam izbacivala kolica. Tašna!
„Imate li neku kozmetiku?“ pita on.
Otvaram tašnu, pokazujem, i naiđem na baterije.
„Ovo?“ Vidljivo su odsečenog vrha. Očito ne prodaju takve. Ali pište.
Jedna kasirka viče: „Imate li račun?“
„Zašto bih imala, kupljene su ovde pre 15 dana!“
„Jeste li ih prijavili na ulazu?“
„Ne, zašto bih?
„Drugi prijavljuju”.
Jedna kasirka nosi baterije na ulaz, same baterije pište. U tašni nisu pištale na ulazu.
To je sada dokaz da sam ušla bez baterija i uzela ih.
„Odsečene su. Kako bih to mogla?“
Obezbeđenje ide da pregleda kamere, čekam ko zna koliko dugo. Pravim se da ne vidim poglede drugih kupaca. Nakon predugog čekanja momak razmagnetiše baterije na aparatu, vraća mi ih i izvinjava se.
„Kupujem samo kod vas i u Maxi, je li da idem ubuduće bez tašne?“
„Ili prijavite! Ubuduće neka vam razmagnetišu!“
„Ne mogu prijavljivati ceo sadržaj tašne i misliti ko nije radio svoj posao!“
Jeste li imali sličnih “zabava”?
[ Moje priče
]
02 Januar, 2016 19:09
SMS čestitke
I tako sam krenula na doček, odlučna da mi godina bude kao njen početak.
Dosta mi je izneverenih nadanja i razočarenja. Sa mnom drugarica koja 30 godina nije nigde izašla na doček. Okolnosti životne bile su takve da nije mogla, a želela je. Kad sam je pozvala za ovaj doček, prihvatila je odmah. Organizovala sam sve, trebala je samo obući se i krenuti. Na kraju je bila oduševljena. (Dalje)
[ Moje priče
]
07 Februar, 2012 13:37
Kad me zima raduje?
Smrzla sam se ovih dana, do posla, na poslu, od posla...izem ti zimu u Beogradu! Kraće vreme sve je belo, prelepo, ali uskoro postaje sivo, braon, ili zaleđeno, da se polomiš. Zaključak: ne volim zimu u Beogradu. A da li je volim inače? O, da.
Obožavam buđenja na Tari prekivenoj snegom, dok se visoke jelke svijaju pod teretom snega, u peći krckaju drva, kuća topla, u rerni testo se diže, miriše sve. Kad se sve to lepo pogricka, pravo na sneg, šetanje, sankanje, skijanje. Posle se sušimo pored tople peći, a obrazi da puknu od rumeni.
Volim zimu na Zlatiboru, kad iziđem iz tople sobe na bele padine. Uživam u snežnom pejzažu, hodam dok se ne umorim i tek onda krenem da se vraćam. Ako usput svratim u “Adagio“ na kafu sa šlagom i palačinke, nadoknadila sam kalorije, pa skupim snagu da se vratim u bazu.
Rado se sećam zime na Kopaoniku, dubokog snega za pešačenje do Gobelje, skijanja na Suvom rudištu, Pančićevog vrha kad ga sasvim belog obasja sunce.
Kako sam volela zime na Visokim Tatrama! Sećam se dugih planinarenja sa pauzama u „Chata kapetana Nalepky“ i drugim zimskim kućicama...pa na toplu čorbu u „Bistro“ i onda na drugu turu snežnog pešačenja.
Rado bih ponovo doživela zimu na Semeniku u Rumuniji, na zaleđenom Vlašiću izuzetne lepote, na Zlataru..svuda, samo ne u zavejanom Beogradu. Ali ono sad ne mogu, a ovo drugo moram.
[ Moje priče
]
25 Januar, 2012 19:05
Agresivac
Nije lako raditi s ljudima. Svakakvih ljudi ima. Nekako je sve više onih sa istanjenim nervima. S druge strane, veoma poštujem i vreme drugih i svoje vreme, pa sam odavno uvela precizno zakazivanje da ljudi ne bi mnogo čekali. Imam dane u ambulanti, sestra zakazuje od određenog dana u mesecu, a za moje pacijente kojima hitno zatreba medicinski savet, imam hitne termine. Svi koji su hitni idu hitnom doktoru za taj dan. Imam i dane kad ne radim u ambulanti i kada sama zakazujem bolnička ispitivanja i vršim kontrole.
Jednom se u ambulanti pojavi nezakazan pacijent. Insistira da ga primim, dobio preporuku i hoće isključivo kod mene. Tek kad sam mu dala termin, ispostavi se da nije za njega, nego za ćerku. Dobro, neka ćerka dođe. I dođoše oboje. Dok ćerka priča intimne detalje, koje nekad majke slušaju, ali očevi nikad, ona želi da otac ostane u ambulanti i on to traži. Dobro, njihovo pravo, iako nije uobičajeno. Zakažem joj kontrolu. Jednog od onih dana kad primam samo bolničke pacijente, evo oca oko 10 h. Insistira da mu primim ćerku, a nje nigde na vidiku. Ništa hitno, ali on insistira. Znala sam da je lakše da je primim nego da se raspravljam, stari princip zbog kojeg galamdžije dobijaju i ono što im ne pripada, dok normalan svet čeka. Kažem da je dovede u 12 sati, dva sata kasnije, kad sam imala „rupicu“ u rasporedu. Ode on. Posle 15 minuta zove me direktorova zamenica.
„Neko se žali da nećete da primite!“
„Muško?“ upitam.
„Da“.
„Da li se zove L.M?“
„Da, kako znate?“
„Da li Vam je rekao da traži pregled za ćerku, ne za sebe?“
„Nije“.
„Vidite li negde pacijenta, ćerku?“
„Ne.“
„Da li Vam je poznato da danas ni po kom osnovu nisam dužna da je primim, nije hitna, ja ne primam hitne, nisam u ambulanti, radim bolničke pacijente, a da sam joj ipak zakazala da dođe u 12 h?“
„Tako? Nije to rekao“.
„A sada budite ljubazni da me više ne uznemiravate za takve gluposti. U 11,45 policajac neka bude u mojoj ordinaciji i pod tim uslovom ću ih primiti u 12h“.
Policajac je bio na vreme tu, rekao da nemam prava da sebe izlažem opasnostima od strane agresivaca i da su mi uvek na usluzi kad neko preti. U 12 sati ušli su ćerka i otac, njemu sam rekla da ostane napolju, nju sam primila i uradila sve (nije bilo ama baš ništa hitno, uzgred rečeno) i rekla da ona može da zakaže kad god joj treba, ali da otac više neće ulaziti za vreme njenog pregleda.
Pogodite da li su ponovo došli?
[ Moje priče
]
17 Januar, 2012 12:31
Pogrešna posveta
Uvek sam ostajala u dobrim odnosima s nekadašnjim ljubavima. Čak i kad bi ljubav prestala, neku iskricu smo negovali i oni i ja, da podseti na ono lepo što je bilo. Mostove sam rušila samo ako bi se neko baš pokazao totalnim promašajem, što se zaista retko dešavalo. Izgleda da su mi emotivne procene bile dobre. I nakon mnogo godina povremeno sam u kontaktu sa prvom i drugom ljubavlju. Pošto se poznaju, nije bilo poželjno da znaju jedan o drugom da su mi nešto značili. A značili su mnogo.
Drugi je pesnik koji mi često šalje nešto lepo što napiše. Procenim, ocenim, obično se divim. Njegova poezija mi je bliska i draga, bez previše metafora, snažna i strastvena.
Jednom mi je poslao pesmu posvećenu nekome. Ne meni. Muškarcu. Pesma je govorila o plesu jedne jedinstvene biljke, o kojoj je prvi pisao knjigu. Sve je to lepo, ali zašto drugi MENI šalje pesmu posvećenu prvom? Bocka me, prebacuje mi, podseća na emocije? Kako, zašto, s kojom namerom? Cunami je izazvao u mojim mislima. Odreagovala sam i napisala mišljenje o pesmi iz kojeg se jasno videlo da sam povređena. Taktičan kakav je uvek bio, odmah se izvinio, "Samo sam hteo tvoje mišljenje. Nisam znao da je bilo nešto između vas!" rekao je. Ugrizla sam se za jezik, ali je bilo kasno. Prvi nije imao pojma šta je izazvao, a drugi nije zamerio...Pesma je ušla u prelepu knjigu koju sam jako brzo dobila, pa kad god je prelistam i nađem pesmu, setim se zbrke koju je izazvala.
