[ Moje priče
]
08 Decembar, 2011 09:51
Nezaboravna
Ima ljudi koji nam ostanu zauvek u sećanju. Prizovemo im sliku lako, samo čujemo sličan glas i eto njih. Doktorka Desa je od tih nezaboravnih i nezaboravljivih. Upoznala sam je za vreme opšteg staža u domu zdravlja. Dospela sam na dečje predškolsko i provodila dane s njom, malo sa zdravom, malo s bolesnom decom. Začarala me brzo nestandardnim prilazom poslu. Ma šta se dešavalo, dete bi lako nasmejala, opustila, nje se niko nije plašio, ma kako stroga izgledala. Svako je dete poznavala u dušu i lako i brzo primećivala sve novo šta se dešavalo, a roditeljima prilazila strogo i zapovednički. Deca su uvek bila u pravu, roditelji samo ako se baš potrude. Nije bilo lako zadobiti ni njeno poštovanje ni poverenje. Imala sam samo jednu veliku zamerku. Da nije pušila kao smuk, bila bi savršeni pedijatar. Naučila me mnogo, „supala“ sam znanje kao sunđer. I kad se završilo obavezno stažiranje, nastavila sam da dolazim kod nje kad god bih mogla. Nije pedijatrija bila ono što sam želela da radim, samo sam htela da o deci znam više. I jednom joj tako rekoh:“Ako jednom budem imala decu, Vi ćete biti njihov lekar!“ Glasom promuklim od cigareta samo se nasmejala.
Sedam godina kasnije odavno sam bila nefrolog i nisam dolazila kod nje. Nismo se ni čule ni viđale, ali sam se rado sećala skupljanja bisera znanja kod nje. Kad sam konačno dobila jedanaestogodišnju bitku za svoje prvo dete, na samom početku trudnoće pozvala sam je telefonom da joj saopštim lepu vest.
„Kako ste, šta ima kod Vas?“ zapitala sam je uvodno.
„U kom ste mesecu, Ana?“ odgovorila mi je.
Zar sam mogla i pomisliti da ću starog pedijatrijskog vuka i na tren zavarati da je „onako“ zovem? Naravno, ona je postala pedijatar moje dece. I dan danas sećamo se rado jedna druge i pozdravljamo se. Ne viđamo se, povukla se na sever Vojvodine da živi svoje zaslužene mirne godine. Želim joj da ih bude mnogo, u zdravlju i veselju.
[ Moje priče
]
05 Decembar, 2011 12:15
Poziv na sladoled
Moglo bi se reći da poziv na sladoled znači baš to, poziv na sladoled, na uživanje u divnoj ledenoj poslastici. Moglo bi, ali nije uvek tako. U mojoj porodici to znači nešto više, znači mogućnost važnih susreta. Čim kažem da sam nekoga pozvala kod mene na sladoled, pitaju me odmah: “Koga si pozvala? Šta si opet naumila?“ Kako to opasno zvuči! Ustvari može i da bude.
Svojevremeno mi je često navraćala prijateljica, na studijama u Beogradu. Studirao je i moj brat, stanovao kod mene. Ona je imala ljubavni krah koji je teško uspevala da preboli. On je imao emotivni brodolom posle kojeg mu brod ostao nasukan na sprudu. Oboje razočarani i tužni. Ne mogu im značajnije pomoći. A možda i mogu? Ima li leka za to? Ima. Sladoled. I tako pozvah nju da navrati na sladoled tada i tada. Njemu napomenuh da ću imati valjanu dozu sladoleda u to isto vreme. Samo nijednome nisam rekla da je još neko pozvan! Došli su oboje, upoznali se za mojim stolom uz lepu porciju sladoleda. Odmah su našli zajedničke teme, ona vrckavo duhovita i načitana, on svestrano obrazovan i sa znanjima iz mnogih oblasti. Reč po reč, pa nisu ni primetili da im nisam u vidokrugu, da sam našla neke druge zanimacije, da im ne smetam.
Odavno su u braku. Kada im je lepo, sete li se ko je „kriv“ za njihov prvi susret? Kada se posvađaju, sigurna sam da me se sete. Pozivi na sladoled otada su šifra za lepi susret.
[ Moje priče
]
19 Novembar, 2011 11:20
Prijateljice
Negde sam pročitala da se bogatstvo svake žene meri brojem pravih prijateljica. Da smo bogate ako iz svakog perioda života imamo aktivnu prijateljicu, iz obdaništa, osnovne škole, srednje škole, s fakulteta, s posla, posle posla…i da smo nedavno stekle novu. Pa se kratko zamislih. Imam li baš iz svakog perioda aktivnu prijateljicu?
Iz obdaništa još pa celo osnovno i srednje školovanje prati me Ivna. Nivo dobre drugarice. Nismo blizu, ali se rado i slatko viđamo. Da ne računam? Dobro. Iz osnovne škole imala sam Zlaticu, pa kroz gimnaziju, nažalost anđeli je odvedoše pa njima priča zanimljive priče i šije divne pačvork haljetke. U gimnaziji stekoh sestru, Katu, s kojom sam i sada jednako bliska kao onda, iako su nam se putevi razlikovali, s kojom je svaki susret isti kao nekada kad smo delile impresije prvih mladalačkih ljubavi…dragocenu. Na fakultetu stiže mi Maja, u koju je posle pola mog društva bilo zaljubljeno. Nije imala prijateljicu vršnjakinju pre mene, pa je njena majka bila oduševljena što se tako slatko družimo. Život nas posla raznim pravcima, iskustva su se razlikovala, ali dubina odanosti ostala ista. Onda mi stiže Gorana, vedra i mudra koleginica, koja me danas zove iz Amerike samo da čuje šta se to lepo ili loše dešava, a godišnje se družimo kad ona dođe u posetu…nadam se da ću joj uskoro uzvratiti. Iz bolnice povedoh Vlatku, mudru i dobru, onu koja je znala priskakati kad je najteže. Na poslu stekoh prijatelja s kojim delim dobro i zlo godinama, ali pošto je muškog pola, ne smem ga ovde računati? Moja najbolja muška prijateljica. Posao mi donese i koleginice Lepu i Dragicu, dva cvetka izuzetne ljudske dubine, koje posle izvezoh u Južnu Afriku da se tamo druže, a sa mnom intenzivno dopisuju i viđaju godišnje. U vezi s poslom stiže mi Zorica, blaga i vedra duša, melem za ranu. Žao mi je što se još ne okumismo, ali biće valjda prilike. U poslovnoj saradnji stekoh leptirića Slavicu, ukras i osmeh društva. U kolegijalnoj saradnji nađoh Ljilju, vedru mudricu s kojom delim slične životne tokove i iskustva, a najčešće putovanja. Na rehabilitaciji Bog mi pokloni Nadu, osmeh i mudrost, koja me sada zove iz Kanade kad god ima nešto važno kod nje ili mene. Rođaka mi posla kao pacijenta svoju prijateljicu Ljeru koja postade moja, evo, danas idem na sladoled s njom. Blog mi donese pregršt dragocenih ljudi, kuma (opet se ne može računati u prijateljice), jedan cvetak koji miriše na divlje ljubičice, blog seku i blog ćerke, ali i mudricu Mirjanu, koja se upisa u prave prijatelje.
Letos sam slavila rođendan na moj način, uz najbolje društvo, prisustvo cveta mojih prijatelja i tamburaše. Nisu sve moje prijateljice mogle da prisustvuju, ali je čak i Kanađanka uspela da bude tu. Krenula sam od jednog do drugog gosta i svima predstavila kako smo se upoznale i kako je koja od njih ušla u priču. Drage moje prijateljice, hvala vam za sve do sada i za sve ubuduće, bogata sam jer vas imam!
[ Moje priče
]
10 Novembar, 2011 13:42
Rasuti ljudi
U metohijsku svetu zemlju u Suvajama koreni im duboki urasli. Jedva su odsekli nadzemni deo da ih Arsenije povede putem bez povratka na sever. Oni što su slavili Sv. Nikolu ognjišta podigoše u Sremu, drugi sa ikonom Sv. Mrate u Bačkoj. Nesiguran život odvede jedan deo dalje, u plodnu Slavoniju. Podno Papuka nova gnezda su svili. Sa potomcima Preradovića se pomešali. Nisu se sklonili kad su zapucale prve puške 1941. Baku s četvero nejači odveli su u Staru Gradišku, predlogor Jasenovca. Tu su zauvek zaspali. Dedu i njegovog brata u Norvešku, da grade krvavi put. Ledenog januara 1943. deda ostade smrznut u Korgenu. Njegovog brata spasila je Norvežanka i zadržala ga uza se. Tatu i strica odveli su u Austriju, na prinudni rad, proveli su rat 100 km jedan od drugoga, a nisu znali za sudbinu ostalih. Pred kraj rata pustiše ih, tata stiže u Pakrac i ne nađe nikoga. Povukli su ga partizani, mornarici se pridružio i tu je sreo lepu partizansku bolničarku. Planula je ljubav u kojoj je umeo i da na tren zaboravi šta je sve prošao. Krenu obnova, ponovno podizanje zemlje iz pepela, njih dvoje su ni iz čega počeli život. Preko „Arene“ pronašao je sestru, koju su dobri ljudi sklonili, pa brata. Saznali su da oca, majku i četvero braće i sestara nikad više neće videti. Rađala se deca, dečak isti deda, devojčica kao kopija Nevenke što je ostala u večnom snu u logoru. Naslednici nestalima su podareni da se večni ciklus umiranja i rađanja delom zatvori. Morem okupano detinjstvo devojčica nikad zaboraviti neće, ali su je vukli koreni i vratila se odakle su njeni preci krenuli. Sad podiže svoje ponose na pričama o prošlom i opreznoj veri u buduće. Nikad da se ne ponove stradanja. Da se ne zaboravi, pod ikonom da se za slavskim stolom sećaju.
[ Moje priče
]
04 Novembar, 2011 21:07
Dilema (zadatak anam)
Probudio ju je mobilni u noći. Šta joj bi da zaboravi da ga isključi? Otvorila je SMS. Gledala je poruku, gledala, pisalo je:” Ceo dan mislim na tebe, Jagoda!!” Potpuno nepoznat broj. I ne zove se Jagoda. Razmišljala, polako otkucala jednu. “Ja nisam Jagoda!” Prošao je sat. Dilema?? Ko je on? I da li je uopšte on? Ponovo je uzela mobilni i otkucala poruku:”Ko si ti?”
“Juče si mi dala broj, zar si zaboravila?”
Juče nikom novom nije dala broj. Mozak je radio sto na sat.
“Ne bih rekla. Ko si ti?”
“Bili smo zajedno na prijemu, rekla si da se zoveš Jagoda, pitao sam te za broj, rekla si mi!”
“Koji si broj dobio?”
Napisao je njen. Nema greške.
“U redu je, ali ja nisam Jagoda!”
“Nema veze, biće da me se Jagoda htela rešiti. Ali ti mi izgledaš interesantan sagovornik! “
Nastavili su dopisivanje. Sve lepše poruke su stizale, ona se rasanila, nastavila da flertuje.
U neko jutranje doba dogovorili su se da se vide.
Jedva je uspela nešto malo da odspava. Poslepodne je imala sastanak kod spomenika…prepoznaće ga, rekao je, i neće biti razočarana…nije bila. Jedna šašava greška završila je lepom vezom.
