[ Moje priče
]
03 Jun, 2011 11:20
Vaspitavanje po Betovenu
O vaspitanju dece uvek sam imala drugačije stavove od većine ljudi, pa su bivali iskreno iznenađeni kad bi se moje metode pokazale uspešnijima od njihovih. Vaspitavanje sam započela još za vreme trudnoće, dobrom muzikom. Nisu bebice smele da čuju ništa što stvara pogrešan muzički ukus. Tom istom muzikom (najčešće Betovenova “Za Elizu”) su uspavljivani prvih godinu dana. Stalan vaspitni rad, začinjen bezgraničnim količinama ljubavi, počela sam prvih dana života bebe i najintenzivnije sprovela do treće godine. Do tada se oblikuje mali čovek. Od navršene godine dana dobili su sladoled tokom 365 dana u godini, svih sledećih ohoho godina. Onda dete nema problema sa grlom (krajnici ostanu sačuvani) niti sa stomakom. Sa godinu dana znali su gde šta stoji, postojao je asortiman igračaka za svaku prostoriju koje su se samo tu koristile i veoma brzo i lako sređivale po završetku igre. Tražili smo edukativne igračke, koje su pomagale u kreiranju male ličnosti. Od početka treće godine čitali smo mnogo, prvo ceo asortiman bajki, pa smo sa 4-5 godina prešli na astronomiju (“Kratka povest vremena”, Stiven Hoking, toplo preporučujem). Televiziju su dobili tek sa navršene 3 godine. Sa 2,5 godine smo krenuli u dečje pozorište, sa 4 na sportske aktivnosti (karate). Putujući i vozeći se, vreme smo prekraćivali matematičkim igrama. Znalo se vreme za obroke, igru, za spavanje. Nema kasnih boravaka niti noćnih skitanja s roditeljima. Sve posle treće godine, do sedme, jeste glancanje i poliranje ličnosti. S polaskom u školu formiran mali čovek ima izgrađene higijenske i radne navike, a rad roditelja biva sve manji. Dok mnogi roditelji intenzivno uče s decom, moja deca su učila sama, i jedino kad bi se zapetljali u nečem težem, pitali bi. Na roditeljskim sastancima samo ja nisam znala do koje se lekcije došlo, a s mojom decom nikakvih problema u školi nije bilo.
Onda dođe period kad osetite da je vaspitavanje okrenulo svoj smer, kad vi počinjete da učite od svoje dece, negde oko 13 godina. Ponosni ste na svaku informaciju koju dobijete od njih, na svaku životnu lekciju koju oni vama daju. Ako tada još oni uče od nas, a mi nemamo ništa da naučimo od njih, potpuno smo omanuli kao roditelji.
[ Moje priče
]
30 Maj, 2011 11:41
Gledanje muzike
Možda spadam u izumrle primerke koji su uvek mnogo voleli školu. Žalila sam kad sam završila osnovnu školu, bi mi žao i rastanka s gimnazijom, pa sam upisala ono što se uči celog veka i posle fakulteta stalno učim. Sećam se svih svojih dobrih učitelja i nastavnika. Čemu su me naučili, kakvi su bili. A deci sam pričala, kad sam ih u prvi razred ispraćala, da će tamo imati mnogo predmeta i jedan koji drugi smatraju predmetom, a ustvari je igračka za mozak – matematika. Tako su matematiku prihvatili od početka i igrali se njome, pa postizali zavidne uspehe.
Govorila sam im o mojoj školi, o biserima mojih nastavnika, a najradije bih pričala kako je nastavnik muzičkog u gimnaziji doneo gramofon na čas i pustio nam simfonijsku poemu „Vltava“ od Smetane, objašnjavajući nam od početka do kraja poeme šta VIDIMO, kako pomoću zvukova gledamo nastajanje Vltave, kuda ona protiče, šta vidimo na njenim obalama, i kako na kraju mi ostajemo na mostu u Pragu i posmatramo reku kako teče ka svom ušću. Naučila sam ceo tok Vltave, a da je nikad nisam videla. Takve časove nemoguće je zaboraviti. Mnogo godina kasnije, kad ne bih razumela zašto u školi moji momci ne vole baš sve i zašto imaju primedbe na obrazovni sistem, oni bi mi odgovorili:
„Shvati, nas niko ne uči da GLEDAMO muziku!“
[ Moje priče
]
27 Maj, 2011 11:14
Mali, nemaš ti pojma!
Kad sam svojevremeno zacrtala kakvu decu želim, tražila sam: da budu zdrava, pametna i šarmantna. Sve će drugo postići ako ovo troje imaju. Nisam lako došla do njih, o, ne, sasvim suprotno tome. Ali izborila sam se sa svim NE u medicini i pobedila.
Prvi je šarmantna pametnica, Bog nek mu i nadalje zdravlje da. Mlađi je osmeh od uva do uva, a klikeraš kakvih je malo. Uvek bi kao dete “minirao” autoritete, a ispadao najbolji, i njegovi su nastavnici shvatali, pa čak i mene podučavali: ”Čini Vam se da on ne prati, ali on sve upija, i najbolji je!”
Naravno, kao mlađi teže se izborio za svoje mesto u porodici. Tata bi mu počesto znao reći:” Mali, nemaš ti pojma!” na što bi se meni kosa dizala na glavi (i kvarila mi frizuru). A njemu bih pripretila: ”Pametan si isuviše, neću ti dozvoliti da zbog lenjosti postigneš manje u životu nego što možeš!”
I dođe vreme kad su poželeli da porede svoju pamet. Stariji uđe u Mensu lako. Mlađi sačeka svoj red, ode, i kasnije stiže papir: IQ preko 156, naši testovi to ne mogu izmeriti, spada u do 1% najinteligentnijih u populaciji. Jedva sam dočekala da tati pokažem papir: ” Čik mu sada kaži - mali, nemaš ti pojma!”
[ Moje priče
]
23 Maj, 2011 13:42
Opklada
Mladoj dami pod mojim "patronatom" udvarala se "zverka", osoba koja je bila neko i nešto, ali još veći u njegovim sopstvenim očima nego u drugim. A moja damica bila je specijalista da "ohladi" usijane glave. Pozvao ju je da iziđu, nije ispunila njegova očekivanja, odbivši njegova hvalisava udvaranja.
"Neće me više pozvati nakon svega što sam mu rekla" reče mi nasmejano.
"Hoće! Već sutra. Ti si mu izazov, neće odoleti" odgovorih.
"Ma, nema šanse!"
"U sladoled se kladimo, dobijam ga ako te pozove, kupujem ga ako to ne uradi!"
Sutradan ona ulazi nasmejana u kuću, zaverenički me pogleda i stavi sladoled u moj frižider...:))
Dobila sam opkladu.
[ Moje priče
]
10 Maj, 2011 11:40
Ko sreću traži, sreću nađe!
Oduvek sam lako nalazila deteline sa četiri lista. Bar po jednu nosim u svim dokumentima i carinici se uvek nasmeju kad je vide u pasošu, poneko se iznervira kad vadi iz futrole pasoš, pa ispadne detelina, i valja je vratiti... Kad bi se pripremala važna zgoda, zacrtala bih detelinu koja će toj zgodi doneti sreću, i potražila bih je. Ako je nađem, što se uglavnom događalo, događaj bi lepo protekao. Ako je ipak ne nađem, nije išlo glatko. Tako sam nalaženje ili nenalaženje srećne deteline shvatala kao znak. Talenat nalaženja detelina s 4 lista prenela sam na sinove, pa me stariji lako nadigravao, kad ja nađem pet, on će deset! Jednom mu se otac na Kalemegdanu požalio da nikad nije našao srećnu detelinu, na što se dečak brzo izgubio, i nakon nekoliko minuta pozvao: „Dođi i uberi je sam!“ Otac je ubrao pokazanu detelinu, a oko nje smo našli ravno 42 za deset minuta! Polje sreće! Kad je kuma slavila 58. rođendan, napravio joj je čestitku od srećnih detelina, 50 sa četiri lista i osam sa po pet listića! Baš me zanima da li je iko drugi dobio takvu čestitku!
Požali mi se tako dragi da nikad nije našao detelinu sa četiri lista. Tvrdio je da takvih oko njegove kuće nema. „Nema?“ upitah i iziđoh na terasu. Sa šest metara udaljenosti spazila sam četverolist.
„Ja ne vidim ni ogradu. Kako si ti videla detelinu?“ reče mi on, ne verujući.
„Eno je 20 cm desno od maslačka!“ odgovorila sam, sišla u baštu i 20 cm desno od maslačka ubrala viđenu detelinu. Potražih naokolo, i još sam tri našla. Svima je pričao o tom neobičnom nalaženju. Podučila sam ga, ako zaista želiš da je nađeš, ako joj nameniš određenu želju, zadatak, naći ćeš je. „Ja hoću da nađem dve!“reče mi kasnije, usred novog polja detelina.
„Zamislio si želju? Potraži je!“ rekoh. Prvo sam ugledala jednu na tom polju i dala mu da je ubere. Malo dalje sam je našao dve, jednu pored druge!
„Ko sreću traži, sreću nađe!“ zaključio je.
