[ Moje priče
]
13 April, 2011 12:57
Mudra prijateljica
Uvek je umela da uradi, a da ne priča mnogo, da posavetuje, a da ne soli pamet. Ako ne bi imala načina da nekome nešto dokaže, puštala bi da mu život sam nacrta neobjašnjivo. Takve se lekcije nikad ne zaboravljaju.
Dugo se borila da dobije dete. Pomogla sam joj u borbi i ona je uspela pre mene. Naravno, često smo se čule. Dete je tražilo dosta vremena, pa smo se manje viđale. Jednom sam je pozvala, pričale smo, kad li u pozadini čuh plač.
„Izvini, N. plače, idem da vidim šta mu je ..“ reče mi ona.
„Pusti ga, jača pluća!“ odgovorih u narodskom stilu, ne razmišljajući. Ko decu nema, ne razume mnogo toga. Ona je samo spustila slušalicu, otišla do deteta i kasnije se javila.
Prođe neko vreme, pa sam ja negovala malu bebu. Ona me je pozvala, pričale smo, i utom mi beba zaplače.
„Izvini, V. plače, idem da vidim šta mu je!“ rekoh.
„Pusti ga, jača pluća!“ reče mi ona. Ja sam spustila slušalicu, otišla do deteta i posle je nazvala.
„Kako si ono mogla da mi kažeš?“ upitala sam.
„Kao što si i ti meni rekla pre 4 godine!“
Ups, osetila sam šamar koji je zaboleo.
„Šta sam ti još rekla?“ upitala sam.
„Dosta toga“.
„Izvini za sve. Ali zašto mi nisi skrenula pažnju da nisam u pravu?“
„Tada to ne bi shvatila. Sada znaš“ odgovorila mi je.
Lekcija je bila nezaboravna. Otada, merim reči. A kad meni neko soli pamet, ko o tome nema pojma, počnem priču o njoj rečima :“Imam jednu mudru prijateljicu...“
[ Moje priče
]
08 April, 2011 10:47
Plesno dete
Svojevremeno sam uspela da propisno udesim koleno i završim u gipsu. Posle gipsa sledi fizikalna terapija. Slušam kao bela lala i sve radim kako valja, da bih se što pre oporavila. Vežba me lepa mlada dama, mačkastih pokreta.
"Gde plešete, Neno?" zapitah je, sigurna da je iskusna plesačica.
"Nigde, ne umem da plešem" odgovorila mi je.
Baš sam se iznenadila, i bukvalno joj naredila da dođe u moju plesnu grupu i počne da pleše. Vaspitano čeljade, odmah je poslušala!
Čim se pojavila, bila je odlično primljena. Svaki je korak hvatala u letu. Sa njom su svi rado plesali. Drugarica iz grupe dovede kolegu, zgodnog momka, i njih dvoje odmah postadoše plesni par. Dopadali su nam se tako, kao par, pa smo kao grupa sve učinili da im se niko ne meša, da druge devojke sklonimo od njega, a druge momke od nje. Rezultat je bio lep brak i dvoje dece. Nadamo se da će uskoro prvo detence krenuti u dečju plesnu grupu. Pa, ne bi ga bilo da nije bilo plesa, zar ne?
[ Moje priče
]
03 April, 2011 20:36
Lili je porasla
Brojne su brige ljudi, nije ih lako rešiti. Pomogni gde možeš, princip je kog se držim. Ne odnemaži, ako ne moraš. Navikli su pacijenti da se savetuju sa mnom i po pitanjima koja ne zadiru direktno u moju oblast. Dobrih rezultata ima mnogo, pa nastavljamo s tom praksom. Jednom me zamoli stara pacijentkinja da primim njenu ćerku. Pitala sam u čemu je problem, odgovori mi da je mnogo bolovala i boluje.
I dođe lepa devojka s majkom na pregled. Pričale smo dugo, pregledala sam sve nalaze od rođenja, i shvatila: devojka je mnogo bolovala kao dete i to se majci zacrtalo u glavi zauvek. Ali sada njoj je dobro, diplomirala je, radi dobar posao, vozi kola, samo nema baš neko adekvatno društvo i nema momka. Ne nalazi sebe u sadašnjici, ne nalazi sebe nigde. Nema svoje mesto u svetu. Rešenje mi se samo nacrtalo, pa sam joj predložila da dođe te subote u moju plesnu grupu.
Došla je, predstavila sam je grupi, treneru se odmah dopala, dopala se i potencijalnim partnerima. Zamolila sam odličnog plesača da je „uzme pod svoje“. Koje je on devojke uvodio u svet plesa, postale su odlične plesačice. Prihvatio je zbog mene, ali ubrzo je bio veoma zadovoljan svojom štićenicom. Malo vremena prođe, nju su prepoznavali po osmehu. Ranije uvek ozbiljna devojka, sada je s najširim osmehom u školu dolazila. Ubrzo je dobila nadimak Lili. Ljutkala se pomalo, šta će joj nadimak kad ima lepo ime. Objasnih joj da nadimak dobijaju samo posebni, oni koje škola želi da izdvoji od drugih, da im da na značaju. Svi su brzo shvatili koliko je ona izuzetna i začas je stekla dobro društvo, a plesači su se borili da igraju s njom.
Prođe još malo vremena i majka moje štićenice mi se pohvali kako cela porodica ne može da se načudi koliko je Lili porasla za tri meseca! Kako je to postigla, pitali su se. A lepa devojka se samo plesom ispravila i dobila držanje princeze, pa je izgledala viša nekoliko santimetara! Eto vidite, cveće raste posle kiše, a devojke posle plesa!
[ Moje priče
]
21 Mart, 2011 21:11
Bajka za SaNjaM
Jednom u jednoj maloj zemlji Sanjam je voleo S. Njoj je prijala njegova ljubav, ali je nikako nije shvatala ozbiljnom. Mislila je, tako nežna i posvećena ljubav ne postoji, takve samo u bajkama ima, pa ne vredi ni da se pomišlja da ju je našla. A on skroman, tih, nije se busao u grudi, pred njom bi ostajao bez reči i samo su ga oči odavale. U njima se ogledala sva ljubav ovoga sveta, koncentrisana u njegovim zenicama. Al' ne lezi vraže, S. nikako da zaroni u njegove oči, da oseti dubinu njegovog pogleda, da je zagreje vulkan njegove ljubavi. Sanjam je čekao i čekao, njegove nade su se topile. I kad je već sasvim izgubio nadu, pokušao je poslednji korak: presreo ju je i predao joj ukoričena svoja ljubavna razmišljanja, s velikom mašnom. Pogledala ga je iznenađeno: "Za mene?" upitala je.
"Za tebe" reče Sanjam. Kad je otvorila, nije mogla ostaviti dok nije sve pročitala.
"Zašto mi nisi rekao?" pitala je.
"Pokušao sam" reče on stidljivo.
Otada ih viđaju zajedno, ruku pod ruku, zaljubljene.
[ Moje priče
]
17 Mart, 2011 13:10
Sladoled kao lek
U mojoj kući sladoled se odavno smatra lekom. Ako se od godine dana života deteta sladoled jede 365 dana u godini, dete nema problema sa krajnicima ni sa stomakom. Grlo se navikava na hladno i ne može „nazepsti“, a stomak se oblaže sadoledom kao tankim filmom, štiti sluzokožu, vezuje kiselinu, i brzo smiruje bolove u želucu.
Dolazila su mi deca rado u posetu, jer bi cele godine obavezno dobijala sladoled. Ako bi zgranuti roditelji rekli da ih boli grlo, pogledala bih, i obično rekla: „Da, mama je u pravu, ne ide ovde sladoled...obična porcija, mora dupla!“
Moja su deca obožavala da vaspitavaju goste. Pred svima me pitaju:
„Možemo li da uzmem lek?“
„Možete!“ odobrim bez znakova brige, što goste začudi. Deca odu do zamrzivača, izvade sladoled, sipaju dve velike porcije i pronesu pored iznenađenih gostiju, koji ih onda tuže meni: „Oni su uzeli sladoled!“
A na to deca odgovaraju uz smeh: „Pa da, u našoj se kući sladoled zove LEK!“
Muž je voleo da zivka. Jednom me zove na dežurstvo: „M. boli stomak!“
„Jesi li mu dao sladoled?“ zapitah.
„Nisam!“
„A zašto?“
„Nisam se setio!“
„Daj mu i zovi me za pola sata.
Zvao me kasnije. Bol u stomaku je prestao, jer je M. sam uzeo sladoled dok je tata zvao i završio lečenje dok je on završio razgovor!
(photo by Sanjarenja56)
