Odlična plesna škola “Natalija i Ivica” otvorena je u Beogradu 11. aprila 1986. Sa glavnim trenerom i osnivačem škole, Ivicom Došenovićem, nekoliko godina pre toga zajedno su ples učili roditelji mojih dragih bliznakinja. U vreme kad to nije bilo uobičajeno, bez greške su odigrali mladenački valcer na svojoj svadbi, na divljenje svih svatova. Odlično je išlo i njima i Ivici, samo je Ivica nastavio da se bavi plesom, a oni nisu. U godini kad je plesna škola otvorena, rodila su se dva divna cveta da krase ovaj svet, njihove bliznakinje. Devojčice su se od malena izdvajale u svemu, bile su odlični đaci, vrednice. U gimnazijskim danima pozove me jednom njihov otac, zabrinuto. “Ne znam šta da radim s mojim devojkama”, reče. “Šta se desilo?” zabrinuo me. “Vredne su, uče non stop, a ne bave se nikakvim sportom, atrofiraće!” “Jesi li pokušao nečim da ih zainteresiraš?” “Jesmo oboje. Majka ih je upisala na rukomet, a one nijednom nisu otišle!” “Rukomet? Ne čudi me. One su devojke, treba da idu na ples!” “Kakav sada ples?” “Pravi. U subotu u 20h neka budu na tom i tom mestu, M će ih odvesti na ples!” Moj sin M je veliki propagator plesa, zajedno smo oplesmenili veliki broj ljudi. Koga bi hteo da nauči lepoti plesa, odveo bi ga na plesno veče. Tako je odveo svoje rođake na plesno veče, bio im prvi partner, i one su se na prvi pogled zaljubile u ples. Završile plesnu školu i postale sjajne plesačice. Gde god se pojave, naprave na plesu pozitivni haos, svi samo njih gledaju. Zapanjen, njihov otac me kasnije pitao: “Ples je prava stvar za moje ćerke, ali kako si ga se samo setila? “A kako se ti NISI setio?” zapitah ga.
Pre mnogo godina moja je baka na rtu Hvara lečila cveće. Kome bi se neka biljka razbolela, donosio bi je baki i ona bi je oporavila, pa vraćala vlasniku. Bila je to bakina klinika za cveće. Šta je ona cveću radila, niko ne zna, ali bi se ono u njenim rukama volšebno oporavljalo. Talenat je nasledila moja majka, koja je imala samo jedan problem s cvećem: suviše joj je dobro uspevalo! Njeno cveće bi začas izđikljalo u male džungle, samo da je imalo malo više prostora. A mami nikad previše cveća, koliko god da ga je imala, njoj je malo bilo. Na minijaturnim terasama cvetali su prelepi kaktusi, muškatle najlepše u gradu s njenih terasica se spuštale. Ponovo su bolne biljke dobijale negu kod nje, i vraćale se vlasnicima zdrave i vesele. Onda je virus ljubavi za cveće prenet na mene. Razmišljala da li da upišem medicinu ili hortikulturu. Dobijem mali cvet, izraste džinovski. Samo je bio problem gde sve to držati. Ako je normalno da difembahija poraste do pola zida, moja mora do plafona. Šeflera se savijala po plafonu. Izraste mi biljka, pa gledam gde da je udomim, u neku veliku ordinaciju ili možda džunglu hotela “Hajat”, negde gde će imati dovoljno mesta. Opremila sam cvećem mnoge prostore, uključujući svoju ordinaciju. Tu pacijente lečim uz muziku i cveće. Treba li nekome polečiti cvet? Klinika za cveće radi.
Godinama mi dolazi, sama, krhka, slabašna, sa gomilom psihijatrijskih dijagnoza, ja joj dodajem još i moje. Uvek bez greške uradi sve zadatke, i uspeva da svojim slabim snagama prebrodi bez jačih lekova čak i velike boljke. Ne žali se ni izbliza koliko bi trebala. Jednom mi reče da nije kod kuće, nego u Sigurnoj kući. Muž ju je prebio i ona se odvukla tamo, primili su je. Tada sam prvi put i čula za tu instituciju. Zainteresovah se, gde je, kako to izgleda, kako se tamo dolazi. Ona mi dade adresu i telefon, reče, možda će još nekoj mojoj pacijentkinji zatrebati. Neko vreme je dolazila sa adrese Sigurne kuće. Smirenija nego ranije. Posle prestadoh da pitam. Muža je retko pominjala, samo u kontekstu nedostatka podrške za bilo što njoj potrebno. “Pa znate…” rekla bi i to bi bilo sve. Nakon petnaestak godina, prvi put ju je doveo taj čuveni muž. Kao od brega odvaljen, grubo tesana sirovina, s vrata mu svi krivi za sve, a najviše za tu njegovu ženu, koja se u senku pretvorila od batina. Najlakši način skretanja pažnje sa svoje krivnje je prebacivanje krivice na druge. Videla sam odmah da su tegobe s kojima je došla - psihičke prirode, da je pukla, ali je ipak primih, umesto da pošaljem psihijatru ili socijalnom radniku. Poznajem je, možda mogu pomoći. On je kao policajac šetkao, zvocao, gledao šta se radi, suflirao kako bi trebalo, reklo bi se, ubi se čovek od brige. S gađenjem sam propratila njegovu predstavu, ali pazeći da se to ne vidi, jer je agresivac počeo da preti, sve će on pobiti, svi će stradati ako se njoj nešto desi…Konačno je ona pukla do kraja, shvatajući da on maltretira sve, a njoj od toga neće biti bolje…i prestala da dolazi. On je onda dojurio da traži razgovor sa mnom, da se bajagi brižno raspituje o njenoj bolesti, kako da joj se pomogne i ko je kriv što njoj nije dobro. Nastojala sam što mirnije da ga ispratim, a obezbeđenje držala u zaleđu. Nakon mesec dana se vratila, sama, u crnini. Diskretno mi reče da je muž umro. Žuti žutuju, crveni putuju, kaže naš narod. “Kako?” upitah. Na semaforu ga drugi vozač iznervirao, izišao da se obračuna s njim, posvađao se, ona sve to pratila iz kola. Kad je završio svađu, slavodobitno se vratio ka kolima, sa komentarom “Pokazao sam mu!” i pao. Hitna pomoć je mogla samo da konstatuje smrt. Promrmljala sam saučešće u koje ni ona ni ja nismo verovale. Sad se oslobodila mučitelja. Nasilnici retko stradaju kao posledica svog nasilja. Ovo je prvi slučaj nebeske pravde za koji znam.
U našoj kući pušenje je zabranjeno. Svojevremeno sam kao dekoraciju svuda imala natpis „Zabranjeno pušenje“, delom moj rad, delom dečji. Kad su mi deca bila mala, svakome bi oduzimali cigaretu. Jedan uvređeni drugar pitao je: “A gde ja mogu da pušim?“ „Na terasi!“ reče mlađi sin. Nakon kraćeg vremena dete iziđe na terasu, nađe drugara u oblaku dima i zalepi znak „Zabranjeno pušenje" i na terasu, uz glasan komentar „Vi gušite moje cveće!“ Drugar se naljutio i nikad više nije došao u posetu. Naravno, i prijatelji mojih sinova ne puše. Samo sam jednu drugaricu mlađeg videla s cigaretom. Zapitah ga kako to toleriše. „Poradiću na tome“ odgovori mi on. Prođe mesec dana, a sin mi se pohvali da ni Milica ne puši. „Šta si joj rekao? Kako si uspeo?“ zapitah „Ja nisam ni stigao, nego je ona negde pročitala da je potrebno pet godina da se saniraju sve posledice pušenja. Izračunala je da će za pet godina biti udata i imati dete, a to ne može ako puši...pa je prekinula na vreme.
Post je posvećen Katy, da istraje u nameri da definitivno odustane od pušenja.
Pre više godina prikazivao se sjajan film “Ta divna stvorenja”, o životu životinja u Africi. U to vreme dođe mi dever, koji je veoma mnogo pušio i enormno mnogo pio. I reče mi “Znaš li da više ne pušim?” “Nemoguće” odgovorih. Nisam verovala da se ikad može odreći ijedne od svoje dve štetne navike. “Jesi li gledala film “Ta divna stvorenja?” zapita me. “Jesam.” “ I u njemu pamtiš scenu u kojoj prezrele i prevrele bobice s drveta padaju na tlo, životinje ih jedu, i dobijaju sve znake pijanstva kao i ljudi, jer su bobice pune alkohola. Majmuni se pijani valjaju. Gledao sam film pet puta.” “Toliko te fascinirao?” “Da. Video sam da i životinje mogu biti pijane. Znači, pijanstvo je prirodno. Ali ni posle pet gledanja nisam našao ni najmanju scenu u kojoj neka životinja puši. Znači, pušenje nije prirodno!”
Moj dever je samo bacio cigaretu i nikad više nije zapalio. Nažalost, nastavio je da pije i otišao s ovog sveta od posledica pića. Možda je ipak režiser mogao izostaviti scenu pijanstva životinja u interesu zdravlja ljudi?
