Odlična plesna škola “Natalija i Ivica” otvorena je u Beogradu  11. aprila 1986. Sa glavnim trenerom i osnivačem škole, Ivicom Došenovićem, nekoliko godina pre toga zajedno su ples učili roditelji mojih dragih bliznakinja. U vreme kad to nije bilo uobičajeno, bez greške su odigrali mladenački valcer na svojoj svadbi, na divljenje svih svatova. Odlično je išlo i njima i Ivici, samo je Ivica nastavio da se bavi plesom, a oni nisu. U godini kad je plesna škola otvorena, rodila su se dva divna cveta da krase ovaj svet, njihove bliznakinje. Devojčice su  se od malena izdvajale u svemu,  bile su odlični đaci, vrednice. U gimnazijskim danima pozove me jednom njihov otac, zabrinuto.
“Ne znam šta da radim s mojim devojkama”, reče.
“Šta se desilo?” zabrinuo me.
“Vredne su, uče non stop, a ne bave se nikakvim sportom, atrofiraće!”
“Jesi li pokušao nečim da ih zainteresiraš?”
“Jesmo oboje. Majka ih je upisala na rukomet, a one nijednom nisu otišle!”
“Rukomet? Ne čudi me. One su devojke, treba da idu na ples!”
“Kakav sada ples?”
“Pravi. U subotu u 20h neka budu na tom i tom mestu, M će ih odvesti na ples!”
Moj sin M je veliki propagator plesa, zajedno smo oplesmenili veliki broj ljudi. Koga bi hteo da nauči lepoti plesa, odveo bi ga na plesno veče. Tako je odveo svoje rođake na plesno veče, bio im prvi partner, i one su se na prvi pogled zaljubile u ples. Završile plesnu školu i postale sjajne plesačice. Gde god se pojave, naprave na plesu pozitivni haos, svi samo njih gledaju. Zapanjen, njihov otac me kasnije pitao:
“Ples je prava stvar za moje ćerke, ali kako si ga se samo setila?
“A kako se ti NISI setio?” zapitah ga.

ples


(photo by sanjarenja56)