U našoj kući pušenje je zabranjeno. Svojevremeno sam kao dekoraciju svuda imala natpis „Zabranjeno pušenje“, delom moj rad, delom dečji. Kad su mi deca bila mala, svakome bi oduzimali cigaretu. Jedan uvređeni drugar pitao je:
“A gde ja mogu da pušim?“
„Na terasi!“ reče mlađi sin.
Nakon kraćeg vremena dete iziđe na terasu, nađe drugara u oblaku dima i zalepi znak „Zabranjeno pušenje" i na terasu, uz glasan komentar „Vi gušite moje cveće!“ Drugar se naljutio i nikad više nije došao u posetu.
Naravno, i prijatelji mojih sinova ne puše. Samo sam jednu drugaricu mlađeg videla s cigaretom. Zapitah ga kako to toleriše.
„Poradiću na tome“ odgovori mi on.
Prođe mesec dana, a sin mi se pohvali da ni Milica ne puši.
„Šta si joj rekao? Kako si uspeo?“ zapitah
„Ja nisam ni stigao, nego je ona negde pročitala da je potrebno pet godina da se saniraju sve posledice pušenja. Izračunala je da će za pet godina biti udata i imati dete, a to ne može ako puši...pa je prekinula na vreme.
Post je posvećen Katy, da istraje u nameri da definitivno odustane od pušenja.
