Pre mnogo godina moja je baka na rtu Hvara lečila cveće. Kome bi se neka biljka razbolela, donosio bi je baki i ona bi je oporavila, pa vraćala vlasniku. Bila je to bakina klinika za cveće. Šta je ona cveću radila, niko ne zna, ali bi se ono u njenim rukama volšebno oporavljalo.
Talenat je nasledila moja majka, koja je imala samo jedan problem s cvećem: suviše joj je dobro uspevalo! Njeno cveće bi začas izđikljalo u male džungle, samo da je imalo malo više prostora. A mami nikad previše cveća, koliko god da ga je imala, njoj je malo bilo. Na minijaturnim terasama cvetali su prelepi kaktusi, muškatle najlepše u gradu s njenih terasica se spuštale. Ponovo su bolne biljke dobijale negu kod nje, i vraćale se vlasnicima zdrave i vesele.
Onda je virus ljubavi za cveće prenet na mene. Razmišljala da li da upišem medicinu ili hortikulturu. Dobijem mali cvet, izraste džinovski. Samo je bio problem gde sve to držati. Ako je normalno da difembahija poraste do pola zida, moja mora do plafona. Šeflera se savijala po plafonu. Izraste mi biljka, pa gledam gde da je udomim, u neku veliku ordinaciju ili možda džunglu hotela “Hajat”, negde gde će imati dovoljno mesta. Opremila sam cvećem mnoge prostore, uključujući svoju ordinaciju. Tu pacijente lečim uz muziku i cveće. Treba li nekome polečiti cvet? Klinika za cveće radi.
