Valcer

Buđenje u 5,30-6 sledi i bez sata. Budilnik je navijen za

svaki slučaj. Uvid u stanje porodice, ko je gde trenutno:

bolestan muž kome neće biti bolje (dobrim delom ličnim

izborom), divni sinovi u čije sam dobro vaspitanje

uložila mnoge godine i koji mi sa kamatama sve to

dobrim vraćaju. Spremanje, trk na prevoz, bolnica.

Stižem pre radnog vremena, posla je uvek preko glave,

tu sam zid plača, savetnik, pa tek onda u užem smislu

lekar, sa ogromnim brojem redovnih pacijenata. Teško

je, mnogo je teško, ali to volim i da se ponovo rodim,

opet bih to radila. Završavam kad završim, recimo 14 h,

pa opet trka. Kući ponovo uvid, ko je gde, kome treba

pomoć, kome je šta ponestalo. Provera šta treba deci, šta

su uradili, šta treba da urade. Ručak, pa nabavke. Dok

se ručak za sutra kuva, perem, peglam, sređujem. Svaki

dan bar jedna mašina veša...Umesto odmora, ako je

kompjuter slobodan, javljanje prijateljima širom sveta,

prosleđivanje lepih priloga svima, pa onda bežanje u

virtuelni svet. Proveravam na blogu šta su lepo napisali

milord, domaćica, blogamimoga,  dražeN, Vladica,

stepskivuk, tužna i drugi pozitivni blogeri, ubacim

poneki komentar, napišem svoj post,  i u toku jednog

sata odmorim se, relaksiram, pa sam skoro kao nova.

Ako je na dnevnom redu pisanje novog stručnog rada,

ide na uštrb prethodnih aktivnosti. A treba ostati uvek

u toku struke, čitati, osvežavati znanja, i svoja i drugih.

Sledi vreme za druženje, posetu, film, proveru

zdravstvenog stanja majke koja je fizički daleko,

savetovanje prijatelja, obezbeđenje svega potrebnog

za bolesnika. Telefon često zvoni, interesovanja za

bolesnika ili prijatelji i familija traže medicinske

savete. Često mi glava zvoni od telefona...I čini mi se

da je velika kao bundeva. Navikla sam moje da je večera

 u 20h uvek topla. I što se ti svi sudovi ne spreme sami??

Ako imam sreće da je ONAJ dan, on se završi u plesnoj

školi, gde svi dolazimo veoma umorni, a odlazimo potpuno

osveženi i obnovljeni. Posle je teško zaspati, pozitivnom

energijom ispunjeni. Ako nije taj dan, sledi završavanje

svega za sutra i bukvalno sručivanje u krevet od umora oko

22h. Kažu mi da sam odlično organizovana. Jesam, ali

ponekad mislim da bih bolje funkcionisala kao oktopod,

sa osam ruku i po mogućnosti dve glave. Ili bar da dan

traje 48 sati...

 

Počelo je valcerom „Jesenje lišće“ u kome

su se tela prepoznala. Oni koji su nas

gledali, govorili su da ne plešemo nego

klizimo. Ples je nastavio da govori sve

više i više, otkrivajući nama samima

da smo jedno za drugo, dok se nisu

duše i tela stopile u jedno. Nestalno

nekad, čak kontinentima daleko, pa opet

najtoplije, sjedinjeno, duboko, neprocenjivo

vredno. Naučila sam da je moguć spoj

strasti i nežnosti bez imalo grubosti.

Ljubav kakva se može desiti jednom

u životu, premijera bez repriza. Nagrada

tragaču koji je dugo pratio tajnu mapu

u potrazi za blagom nesagledive vrednosti.

Dovoljno je da vas jednom pogodi kao

munja, pa da čitav život ima smisla i da,

kad se okrenemo iza sebe, uvereno

kažemo: Živeli smo! Nije moglo da traje

koliko smo  želeli. Na sutrašnji dan moja se

ljubav preselila se u večnost i  pridružila

zvezdama. Kako  sam bogata što sam je

imala i kako sirota što sam je izgubila!

Plešem od svoje 15. godine i u tome i sada nalazim izuzetno zadovoljstvo. Nijednu zabavu nisam smatrala uspešnom kada nije bilo plesa. Ako sam se s nekim partnerom savršeno slagala na plesnom podijumu, pokazalo se da sam bila  perfektno usaglašena i u drugim aktivnostima. Nasuprot tome, ako smo različito osećali ritam,  značajno smo se razlikovali i u životnim ritmovima. Tako je ples često bio »prijemni ispit« za saradnju, prijateljstvo, pa i ljubav. U plesu sam se zaljubljivala, u plesu bila prošena, plesom se tešila za sve životne udarce. Opuštenost i zadovoljstvo koje osećam u plesu malo se sa čime može uporediti, osim sa najbližim kontaktom dvoje ljudi koji se vole. Tako ples postaje prva rezerva ljubavi. Veličanstveni bečki valcer oko cele sale, elegantni engleski valcer, ljupka rumba, strastveni tango, vrckavi fokstrot, lepršavi ča ča ča, razigrani rok, nestašna samba i raskošni sirtaki  potpuno odmore dušu i telo. Ima li lakšeg načina komunikacije, ko zna lepši sport? Oduvek sam nastojala da što veći broj ljudi zarazim virusom plesa, prvo svoje sinove, pa sam zatim povukla i mnoge svoje prijatelje u plesnu školu. Sa radošću primećujem da su pronašli zadovoljstvo, opuštanje, sreću, a poneko i ljubav. Naravno, nije svejedno ko nas uči plesu. Važno je da trener oseti da nije jedino bitno da polaznicima objasni pravilno izvođenje nekog koraka, nego da grupu nauči radosti plesa i da bude oličenje stare kineske mudrosti: ”Nađi posao koji voliš i celog života nećeš raditi ništa! “ Uz takve trenere,  ples bi većem broju ljudi postao sastavni deo lične i profesionalne kulture i uživanje u svim životnim dobima, a ne samo  u mladosti.
Za mene lično, plesati znači živeti!