[ Moje priče ] 14 April, 2008 11:18

Bonaca (1. razred gimnazije)

Tišina. Veče nečujno šapuće svoju uspavanku. Plavičasti veo sutona teško se spustio na mirno zrcalo mora. Usnuli su borovi na obali i ljetni povjetarac u smirenom naručju njihovih grana. Posve je tiho, tek se poneki lijeni valić lagano razlije oko izlizanih nogu ogromne hridi što se kao vjerni pas nijemo nadvila nad more, prkoseći svim burama i kišama. Zapadno od hridi raširili se bijeli skuti glatka žala. Uz mali, drveni kej drijemaju ribarske brodice, a u zavjetrini šute seoski kućerci. Na kraju sela, u okrilju borovog šumarka, šćućurila se malena ribarska kućica. Kroz mutna okna prodire tek poneki blijedi treptaj petrolejke, svijetlim zmijama šarajući rastinje i grubo sklepanu kućicu umornog psa, što jednim okom pospano žmirka u tamu.

“Bonaca je. Možemo na ribanje”, prozbori nečiji glas, opor kao i ova priroda, kamenje, posivjelo šikarje i crne goleti hridi, stoljećima nemilosrdno šibane vjetrovima i oplakivane morskim valima. Veče je provirilo u kućicu, nečujno se prišuljavši pored sivila kamenih zidova.Unutra, na starom tronopšcu, sjedi još strariji ribar, vezujući udice parangala. Naborana lica i pogrbljena šuti starica, miješajući jelo u pocrnjelom kazanu nad usplahirenom vatrom ognjišta. Mlada žena plete čarape od grube vune, s vremena na vrijeme  bacajući pogled na čovjeka što spava na postelji pored nje. Tamnooka beba zabavlja se u košari krpenim pajacem. Svi šute. Osjeća se težak pritisak sumora bliske jeseni. Čak je i beba tako neobično tiha.

Najednom u luci seoceta zažmirkaše ribarske svićarice. “Ćaća, vrime je!” tiho izusti mlada žena, bacivši kratak pogled kroz prozor. Starica ostavi kuhaču i prodrma spavača:”Ajde, Ive. Iđu”. Večera na brzinu. U tišini. Samo muklo lupkanje drvenih žlica.

Ubrzo se vrata sa škripom otvoriše i zatvoriše za ocem i Ivom. Beba uznemireno protestira prodornim plačem. Mati je uze na ruke i ljuljaše je tiho, pjevušeći neku staru, prastatu uspavanku, sve dok san ne sklopi djetetove okice. Onda ga lagano spusti u košaru i s uzdahom nastavi pletenje. “Sutra mu je rođendan, a nemam ni kolača za njega”, prošaputa, nježno gledajući maloga.”A kad su nami slavili rođendan?Je! Bilo nas je sedan i jedva smo kruva imali. A ni danas nije puno boje, ćerce moja!” mrko odvrati stara.

Noć se spustila nad kraj. Pas zaklopi i drugo oko i utone u carstvo snova. Žućkaste zvjezdice svićarica promicahu mirnom površinom mora. Negdje tamo, u jednoj bezbroj puta krpanoj gajeti, otac i Ive ribare za svoju porodicu. Šta će tata donijeti bebi za rođendan? Vjerovatno ništa, jer ovdje je svaki dan isti, težak i naporan, bez radosti. Mališan će primiti par poljubaca burom ispucanih usana I čestitanja koja njegov mali mozak neće razumjeti. I opet će sve teći kao i prije. Polagano..umorno…nečujno…

Mjesec je načas otkrio djelić svog okruglog lica i ponovo nestao u oblacima.. Kratko vrijeme rominjaše sumorne kapi kiše, monotono lupkajući po oknu. Probuđen, pas umorno gunđaše na tu vlažnu hladnoću što mu kroz gnjili krov kućice dosadno kapka na  pospane oči, uši, krpeljave noge. Kiša ubrzo prestade. Mlada žena žurno završi posljednje očice čarapa. Spremivši ih u škrinju, nježno pokri bebu koja se otkrila.

“Blago se njemu” uzdahne starica. “Ča on zna? Ide, pije i spava i to mu je vas posal. E, da mi se vratiti u njegove dane”. Snaha je pogleda. Staričine oči su zurile negde preko svega, u prazno, ali kroz tu prazninu ona se vraćala u mladost, onu tužnu, gorku, ali ipak – mladost!

Daleko na jugu zatrepta jedna zvjezdica. Dolje, u tmini, pale se novi nizovi malih iskri, znak da još nekoliko ribara kreće na svoj teški posao. Do uha dopire tek škripa osamljenih koraka, režanje nekog psa i zamah vesala kroz vodu. Tren kasnije sve se utiša, da bi se čulo tek jednolično valjanje samotnih valića po žalu. Na istoku se upalila još jedna zvijezda. Pas ponovo spusti glavu na sklupčane noge. Kroz granje maslina i borova tiho pirnu večernji povjetarac.

 


[ Moje priče ] 03 April, 2008 12:37

 

Poljubio ju je prvi put na mesečini, pod borovima, dok su morski talasi pevali. Princ iz snova, njena prva ljubav. Voleo je i on nju i žalio što ona ima samo 17 godina, pa se ne može udati bez dozvole roditelja. Onda je videla muškarca koji plače, scenu koju nikada neće zaboraviti. Njen otac mu je zabranio da je viđa,on je poslušao. Nije se borio za nju. To nikada nije shvatila.

Mnogi su je hteli, prosili, ali njeno srce okamenjeno ostalo u prošlosti. Kad je došao muškarac koji je izgledao kao neko ko zna šta hoće, shvatila je pogrešno da je snažan čovek, podrška, ruka da je vodi, a ne grubijan. Uzela je pruženu ruku. Sve njeno bilo je njihovo, sve njegovo bilo je i ostalo njegovo. Ruku i glas dizao za sve što nije po njegovom bilo. Nije dozvolila samo da se ruka spusti, sve drugo je puštala, glupavo. Bog joj dade 11 godina vremena sa shvati da on nije za nju i ode na vreme. A ona, boreći se da dobije decu, nije htela da vidi ništa više, niti da uvidi da joj treba i muž i otac za podizanje dece. Pa Bog reče – kad si luda, eto ti dece! I dobi dve lutke, koje je sa 7 godina nespavanja  podigla, iz nemogućih boljki čupala, nad njima bdila kao ptica, a on spavao i uživao. Kad je trebao da čuva svoju decu da bi ona učila, on je izmišljao druge zabave, samo da ona ne završi započeto i ne postane, ne daj bože, samostalna. Shvatila je kasno da taj brak i nije sklopljen da bi ona bila srećna, nego da bi nastala njena deca. Jedino veliko opravdanje i smisao. I kada se osećala kao krpa, a ne više kao žena, razumevanje je pružio ON. Video ženu dostojnu poštovanja i ljubavi. Ali tek kad je bio siguran da nema šta da ugrozi, da je i njen brak kao i njegov, noćna mora. Zajedno su lakše prebrodili ono što su oboje odlučili da trpe. A onda on ode daleko, u nezaborav, i ona ostade sama sa sudbinom. S nekim koga ne može više ni da vidi, a trpeće još dok deca ne odu svojim putem, ubeđena da je njima tako bolje. A kad odu, ostaće sama i praznog srca.

I zato, kad proleće raskošno raširi mirisne haljine, i procvetaju ljubavi, ona plače. Zna da je uvek pogrešno davala srce, bez ostatka. Da je život premijera, bez reprize. Nema utehe. Ni oprosta.

[ Moje priče ] 10 Mart, 2008 15:56

 

 

Balašević otpeva: „Ili nemaš ili imaš da te s vrata spazi primaš!“. E, tu ja nastupam! Nema muzičara koji mi neće otpevati pesmu, bez plaćanja, onako, za mene...Gde god dođem, muzika brzo stiže za moj sto i ispunjava mi muzičke želje. A spisak omiljenih pesama uvek je u tašni, zlu ne trebalo, uvek je tu, i samo ga izvadim! Čak je i Zvonko Bogdan na koncertu sišao u salu, došetao do mene i u pesmi „Ne vredi plakati“ na čuvenom mestu samo šapnuo na uvo: „I ne vredi ni zbog tebe gorke suze liti“, a publika se sva okrenula, šta li on to i kojoj li šapuće!? J. Tamburaši nisu mirni dok mi ne otpevaju „Čamac na Tisi“ i „Somborske ruže“ , a ako slučajno tekst zaškripi, odmah i njega vadim iz tašne, pa pevamo u sekstetu. Kada se ponovo vidimo, pevaju mi kao staroj prijateljici. E, tu sad ide kvaka. Mislite, prelepa sam i seksi, pa  mi zato pevaju? O, ne baš. Nisam gabor, daleko od toga, ali oni ne pevaju lepotici, nego nasmejanim očima koje samo njih vide i načuljenim ušima koje samo njih čuju i uživaju u njihovoj pesmi. Čak mislim da im to više znači nego kad im drugi pare lepe na čelo. U Zobnatici pevaju mi tamburaši, ja ni da ručam ne mogu, pevajući s njima, a gladna do besvesti. Odvedoše ih nakratko drugima da pevaju, u punoj sali, dok ručam na brzinu, ali su se brzo vratili, uz izvinjenje što su me napuštali J. I prođe skoro godina dana, u „Čardi“ kod Sombora poselo, smeštam svoje društvo (glavnozadužena za izbor najboljeg stola i pogleda na muziku!), i ne vidim ko je tu, a iza leđa se prikradaju i raspevali se koliko ih grlo nosi moji tamburaši iz Zobnatice! Obradovali se, obradovala i ja njima, a u sali drugi više i nisu zbunjeni, znaju za jadac, pa puštaju da se muzika prvo izdovolji pevajući meni, onda će posle pomalo i njima. Još me sa sve kontrabasom u stopu pratili do izlaza, uz tužno pitanje zar već moram da odem, posle 5 sati pevanja! Ma, srešćemo se mi opet! Jedva vas čekam, moji mili tamburaši! I pitam se, u čemu je tajna. Mislim da uz pesmu moje pravo Ja zablista, da ga muzičari najbolje prepoznaju, i tome pevaju, toj drugoj Ja, od srca, iz duše, sa jedinom nagradom u vidu mog oduševljenja.

[ Moje priče ] 05 Mart, 2008 05:57

 

Zadnje si mi rekao: “Rat je odneo  mladost, ljudi

su uzeli ostalo, ne  treba, nije važno!”. Tada sam

te  nagovarala na lečenje. Nisam ni znala koliko

 ti je teško, ali ti si dobro znao. Na današnji dan,

 pre 34 godine, ugasio si se, tiho i dostojanstveno,

kao što si i živeo tokom svojih prekratkih 50 godina.

   Nisi se nikada žalio. Kada te pitah zašto svima

kažeš da si dobro, a nisi, mudro bi mi kazao:

“Ako me prijatelj pita, ražalostiće se ako nisam dobro,

dakle, dobro sam. Ako me neprijatelj pita, radovaće

 se ako nisam dobro, dakle, dobro sam. Ako me neko

formalno pita, odgovor nije ni važan, pa sam opet dobro.”

   Zato sam i ja uvek dobro. Kad  treba jauknuti,

 stegnem zube. Kad je teško, smeškam se. Kada

 tugujem, plešem. Kroz moje osmehe ti se osmehuješ,

kroz moje oči gledaš lepote sveta. Kroz mene živiš

 i dalje, i živećeš dok je mene, dragi tata!

  A sada idem na dežurstvo. Možda po ko zna koji put

 spasim nečiji život, kad nisam mogla tvoj…

[ Moje priče ] 29 Februar, 2008 08:46

 

Bučno stižemo na ovaj svet iz zaštićenog majčinog gnezda. Nije bilo sigurno da ćemo se ovde pojaviti, pouzdano je samo da ćemo jednom otići i da će trajno biti odložene na stranu unikatne naočari kroz koje SAMO MI gledamo život. A zašto smo ovde? Slučajni prolaznici ili po nekom višem planu? Izabrani će, kao Tesla, zadužiti svet izuzetnim naučnim dostignućima. Drugi će, kao Verdi, komponovati besmrtnu muziku. Treći, poput Mikelanđela, slikat će ili vajati dela koja će vekovima ostati ideal lepote. Gaudijeve sanjarske građevine ostavljaće generacije bez daha. Neki će pronaći lek, kao Fleming, ili vakcinu kojima će milione spasti. Svako od nas zapita se bar ponekad zašto je na ovoj plavoj planeti. Ne, ne mogu svi zadužiti ceo svet izuzetnim delima. Ako mene pitate, svako od nas ima svoju misiju. Moja se definiše kao STVARANJE RADOSTI. Nakon dugog lečenja zaslužila sam divne sinove koje sam jedva iščupala iz bolesti i sad cvetaju kao deo budućnosti ove zemlje, a meni srce puno, prepuno. Kad nekome spasim život, srećna sam. Kad izlečim ili prezdravim nekoga, lepo mi je. Kad mnoge zarazim plesom, pa su srećni, delim njihovu sreću. Kad nasmejem okolinu, opet je i meni lepo. Dok sam volela i bila voljena, bilo je nezaboravno.

  Ne moramo zadužiti ceo svet, ali ako samo jednoj osobi bude lepši život zato što mi postojimo, vredelo je!

«Prethodni   1 2 3 ... 29 30 31 32 33 34 35  Sledeći»