Valcer

Sećala se njega. Mnogo je godina prošlo, cela večnost. Mladi su bili, na pragu života, puni nada, očekivanja, snova. Ona 17, on 24 godine, diskretan, tih. Voleli su se nežno, skriveno. Bio je prvi muškarac koji joj je  krišom doneo cvet, da ne vidi niko, sakrivenu malu ružu. Za nju ona bejaše simbol ljubavi, čuvala je dugo. Voleo je nežno, plesao s njom nežno, čeznuo za mogućnošću da ostanu zauvek zajedno. Ali ona je bila premlada. Znao je da se s njom ne može zabavljati kao s  drugima, budno oko njenog oca sve je videlo, mogao je samo ozbiljno. I želeo je ozbiljno, ali ni to nije valjalo. Pred njom blistava budućnost, velike mogućnosti, nije imao pravo da je zaustavlja, da je vezuje. Tražio je razgovor s njenim ocem, plašeći ga se više nego da je ulazio u kavez sa lavovima. Nije umeo da objasni  ništa drugo sem da želi brak, a ta je reč bila pogrešna uz njenih 17 godina. Odbijen je, dobio je zabranu da nastavi s njom. “Ti nećeš upropastiti moju ćerku”  presudi otac. Nije dokazivao da može uz njega graditi svetlu budućnost. Nije umeo da se izbori za nju. Predao se presudi bez prava žalbe. Njoj je rekao nešto sasvim glupo kao objašnjenje zašto je ostavlja. Ona je videla muškarca koji plače i znala je da je voli, ali da je odluka neopoziva. Osećala je da njen otac ima veze s tim, ali nijedan nije progovorio. On je štitio pravo oca da odluči, otac nije hteo ni reč da kaže o njihovom  razgovoru.
I tako prođoše godine, nju život odnese svetlim stazama, na kojima nije verovala da će ponovo naći ljubav.  Provela je život pored  uspešnog i valjanog čoveka koji je voleo sebičnije. Svako lice ljubavi je drugačije, svaki čovek voli drugačije. Nije ispunila svoje mladalačke snove, naučila je da snove zamenjuje drugim vrednostima. I pitala se mnogo puta da li bi sreća iz mladosti bila veća, trajnija, da je mogla potrajati.
Ne, ne bi. Da je mogla, ona bi i potrajala. Da se borio za nju, i izborio bi se. Ovako su dva života protekla odvojeno, razišla se, ne sudarajući se više nikada. Samo je ostalo sećanje na njegovu nežnost, na prvi poljubac uz more, na malu ružu sakrivenu u košulji da  je ne vidi niko osim one kojoj je namenjena. I uzdah.

I stigla je Nova godina.
Mlada, sveža, obećavajuća.
Kao nova ljubav.
Do ušiju si zatelebetan dok te ne urazumi, a onda Jovo nanovo, u novu ljubav.
Pa dobro, ako je već stigla, a jeste, neka nam bude verna kao kučence i darežljiva kao dobra vila (koju ovde zamenjuje Casper), neka nam priča lepe priče kao mandrak72 ili pričalica, neka nam pesme speva kao krilaandjela ili stepski vuk ili malaino, može i nadljubavne kao (opet) Casper, neka nas lepo savetuje i još lepše hrani, kao domacica, neka nas široko nasmejava kao Voja, Patos i Baladašević, neka nam donosi lepe prizore kao Vastag, neka nam bude vedra kao kammmelija57, Cicilly, grlica, tuzna, jelenak85, tanjic, neka nam je svaki dan drugačija kao tijanas, Misha i betyn, neka nam je mudra kao milord55, neka nam je lepa kao svi ostali dragi blogeri. Od sada, Nova godina je na našem testu, želimo joj da položi ispit i da reši sve zadatke koje smo pred nju postavili!

Mamina jelka za mene beše najlepša. Nije bila raskošna jelka kao sa čestitki ili reklama, nego skromna, ali sa ljubavlju ukrašena nežnim staklenim kuglama i svilenim bombonama (koje sam nerado ostavljala nepojedene). Kugle je mama pažljivo čuvala od godine do godine, sakrivene od svake mogućnosti da se oštete, i onda iznosila njihovu nežnu lepotu na svetlost dana i pred zadivljene dečje oči. Tako je meni Nova Godina = ukrašena jelka,  i ako jelke nema u kući, kao da praznik ne postoji. Nije mi bitan doček, ni glamurozna oprema, ni pesma na uvce da bih osetila Novu Godinu. Samo jelka mora da se presijava u uglu, sa najlepšom kuglom u centru, i ispod nje da su poređani pokloni za najdraže.
Srećni vam praznici, dragi moji! Uzmite svoje poklone!

Dobio moj brat ćerku. Tetkino sunce moralo je dobiti sve najbolje, pošto još nije bilo moje dece da "odvlače pažnju". Kupovala sam joj ljubičastu garderobicu, koju je nosila kao mala manekenka i zavolela ljubičasto zbog toga. U njenoj drugoj godini pošalje mi brat divnu fotografiju svoje lepotice u plavoj haljinici, u pokretu, u stilu Degaovih balerina. Prelepa slika. Kažu svi, to je Duška u tvojoj haljini. Sve je to lepo, ali nikako da se setim kada sam joj kupila tu plavu haljinu.
Proletele godine, Duška dobi dve divne ćerke koje oblači u ljubičasto. I prošlog leta snajka, Duškina mama, reče mi da zažmurim, pokloniće mi iznenađenje. Otvorim oči, i vidim u plavom ramu plavu haljinicu , iznad piše godina kad je nošena. "Vraćam ti tvoju haljinu" reče snajka. Tek tada shvatih da malu plavu haljinu ipak nisam ja poklonila Duški, nego je moja majka sačuvala haljinicu svoje ćerke i dala prvoj unučici. Haljina je tako zatvorila krug, vratila se prvoj vlasnici i sada krasi moj zid.

Nekada davno krenuše moji preci s Kosova. Deo je slavio Sv. Mratu, a deo Sv. Nikolu. Moje krilo beše od Sv. Mrate. Razmestili se po Vojvodini, krilo Sv. Mrate u Sivcu, svetonikoljsko u Rumi. Proleteše vekovi, svetomratovsko krilo se rasulo po Slavoniji, jedan njen izdanak bejaše moj otac. Srete on moju majku, i sledeća generacija sam i ja. Nije se slavila slava, jer smo živeli u sada susednoj državi, gde je malo ko slavio slavu. Obeležavao da, ali ne baš slavio. Putevi sudbine dovedoše me blizu postojbine, i kao udatu slavu dobih Sv. Nikolu. Krug se donekle zatvorio. A sada me izvinite, idem da doradim kolače. Ove godine slava se obeležava, ne slavi, a sledeće godine dobiće je novi domaćin.

Poslednja vest: danas je kammmelija57 dobila unučicu!