Valcer

Bio je novi momak u gradu. Zgodan, visok, lepo građen, sjajan plesač. Nije da nisam "bacila oko" na njega, ali nekako se spontano naše druženje pretvorilo u drugarsko, i tu se zadržalo. Primećivala sam da ga mnoge devojke jure i signalizirala mu to, on se pravio da ne primećuje.
"Joško, pa što se praviš lud, vidiš kolike te simpatišu?"
"Nema veze. Tražim ono nešto"
"A šta ti je to, ono nešto?"
"Ne znam, ali kad budem našao, znaću".
I prođe neko vreme, u kome je bio plesni kralj, ali ni sa jednom devojkom nije viđen. I videh ga jednog dana u šetnji rukom pod ruku sa najskromnijom devojkom u gradu, koju niko na igrankama nije primećivao, niko molio za ples. U njegovim očima videla sam da je našao "ono nešto". I dan danas su u srećnom braku, i dalje šetaju ruku pod ruku, i dalje se svi pitaju šta je to našao kod nje, što niko drugi nije primetio...

Radila sam na recepciji autokampa preko leta i svakog dana je svraćao lokalni zavodnik, pokušavajući da me stavi na svoju listu pobeda. Druge je uspevao da osvoji,
mene nikako. Svaki put bi pitao isto: “Što mi kradeš poštu?” i uvek poveo drugog svedoka da mu potvrdi uspeh. Posle desetak pokušaja reših da ga malo naučim pameti,
pa klinački napišem sve znakove interpunkcije i stavim u kovertu. Kad se gospodin uobraženko pojavio u pratnji nepoznatog novog svedoka, predadoh mu kovertu uz osmeh:
“Evo, ne kradem ti više poštu”. Sav ponosan, on se udalji sa svedokom, otvori “pismo” i videh besan izraz lica. Svedok se presavijao od smeha. Nakon objašnjavanja,
“Don Žuan” ode trajno, a svedok ostade. Nije uopšte bio moj tip, pa ga i ne primetih dok je čavrljao.
“A mogu li ja znati šta je ono pismo značilo?” zapita me.
“Savršeno ništa, samo ću ja biti vrlo daleko dok on to shvati!”.
“Mislite da tako slabo kapira?”
“O, da, kao bojler kad je pun kamenca!”
To mi je bio omiljeni odgovor otkad je majstor iz mog slabašnog bojlera izvadio poveću količinu kamenca. Niko nije umeo na to da mi odgovori.
“Mislite, zbog koeficijenta prenosa toplote?” zapita me svedok.
E, tada sam ga primetila. Pa i nije loš! Zanimljiv momak!

Jeste li se nekad zaljubili na prvi ples? Niste? Ne znate šta ste propustili. Da li se neko zaljubio u vas na prvi ples? Nije? Da vam ispričam priču?
   Imala sam 15 godina kad sam se otisnula na svoj prvi ples. Čajanka, velika sala, živa muzika, svi uredno posedali za stolovima, piju se sokići. Tek sam naučila nešto od brata, koji je bio najbolji plesač u gradu. Ali, naučeno treba i primeniti. Ko će mene primetiti na čajanci, ko će me birati za ples? Čekam, ne dugo. Prilazi neupadljiv momak i pita za ples. Izlazimo na podijum, počinje neki  bluz, gledam u noge da ne nagazim partnera, gleda on u noge. Bože, zar tako loše plešem kad mi stalno gleda u noge? Zar se toliko plaši da ću ga izgaziti? Porumenela k'o jabuka od stida, što li plešem kad ne umem...Kad li se on stidljivo oglasi: “Izvinite, ovo mi je prvi ples...nadam se da Vas ne gazim...“
“O, izvinite, i meni je prvi ples...“
I odigrasmo mi naš plesić, otprati me na mesto, i do sledeće plesne ture ništa...A kad se muzika ponovo oglasila, evo njega ponovo po mene. I tako sledeće 3 godine. Na čajankama dođe Stanko po mene, otplešemo, prozborimo reč dve, otprati me na mesto, i to je to.  Sve dok se nije pronela vest da idem na studije u drugi grad. Moje zadnje leto pred odlazak. Čajanka. I Stanko. Tužan, dolazi po mene. I za vreme plesa mi objasni kako se pri onom prvom plesu zaljubio, kako je znao da me mora zaslužiti, pa je radio i radio mnogo dok nije stekao dovoljno. Sad ima svoj poslić i imovine dovoljno da ne moram na studije, da ne moram raditi ništa, samo da se udam za njega i uživam....Ponuda me iznenadila, nikad me nije pozvao na randevu, nismo imali o čemu ni da pričamo, a on me prosi...Pažljivo odbih. Zamoli me da se dopisujemo. A o čemu? Samo o plesu, jedinoj temi tokom 3 godine?
Nismo se ni dopisivali. Ponekad bih srela Stanka, tužnog pogleda. Ne znam gde je sada i da li je srećan s nekom koju je, nadam se, zavoleo posle mene.