[ Moje priče
]
15 Jul, 2009 13:48
Ruža teška 1250 grama
Ona je imala 6 izgubljenih trudnoća, svaka veća, zadnja od 5 meseci. Koliko joj je bilo teško da se toliko puta raduje i razočarava, suvišno je reći. Malo ko ostaje normalan. Ona je ostala borac. Rešila je, biće majka, pa neka se i planeta zaustavi ako baš mora! Nosila je svog mališana sa mnogo ljubavi i još više strepnje. Porođaj je krenuo pre vremena, sa 6,5 meseci, bebac malečki, pa još muško! Kad je devojčica u pitanju, lakše je, veća je šansa da pregura. On se pojavio uz sasvim solidnu dreku, čime je najavio svoju premijeru na ovom svetu. Tu smo bile samo babica i ja, ona iskusna, ja početnik, i samo nas dve smo čule gromoglasan plač malog princa. Kasnije je sve išlo po statistikama: dečak, 1250 g, prerano rođen, male šanse...rečeno i mami tako, da ne gaji nade. Mama plače kao kišna godina, suza suzu sustiže, a meni teško da je gledam. Znam šta joj je rečeno, ono što važi za 99 % muških beba u prevremenom porođaju. Ali ja sam ga ČULA! I videla njegovu živahnost. Jesam početnik, nemam iskustva, ne mogu procenjivati kao kolege koje videše tolike porođaje, ali ipak uzmem ženicu za ruku i rekoh joj: "On će živeti. Ja ću mu doći na prvi rođendan, a on čik neka se usudi da me ne dočeka!" Suze presahnuše :"Mislite?".
"Mislim, sigurna sam. Pozovite me na prvi rođendan!"
Bebac je prošao Golgotu, stacionar za nedonoščad, sepsu, 20 dijagnoza od kojih svaka nosi glavicu...i preživeo, bez značajnijih posledica. I posle godinu dana duž mog odeljenja ide dečačić sa velikom belom ružom. Vrte se svi, pitaju se šta će mališan tu. Videh mamu iza njega i shvatih. Došao da me pozove na rođendan!
"Doktorka, ko je to?" pitaju me moje seke.
"Ruža teška 1250 grama!"odgovorih.
Nedavno mi došla nezakazana dama. Ima sina advokata, pred ženidbu. Insistira da je baš ja primim, a gužva neviđena. “Vi niste moj pacijent”, rekoh.
“Nisam, ali sam mama Vaše ruže”.
Ostadoh duže da je primim...
[ Moje priče
]
14 Jul, 2009 15:30
Ništa se nije desilo...
“Ništa se nije desilo,
Samo je prolaznost mahnula krilom,
Hodamo bliski jedno drugom,
A nema ničeg čega je bilo...”
Ovo je meni najlepši deo poeme „Dva čoveka” koju je Jovan Popović napisao u godini mog rođenja. Otac moje prijateljice, izuzetni intelektualac, s kojim je bio praznik divaniti, pravi gospodin, obožavao je tu poemu i mene je zarazio. Tako smo se i pozdravljali, ja bih rekla prvu, on drugu, ja treću, on četvrtu strofu.
Moja prijateljica ode u daleku zemlju i zamoli da pomognem ako zagusti. I stigne njen tata jednog dana s visokom temperaturom i čudnim bolovima, u teškom stanju. Na ultrazvuku u jetri viđena katastrofa, najsličnija raširenim metastazama raka. Obigravam, sufliram kolegama, on tone. Niko se ne odlučuje na operaciju, jer se očekuje da umre na stolu. Ali čim mi tog jutra nije odgovorio na prvu strofu pesme, otrčala sam mom omiljenom hirurgu, dovukla ga, on rešio da ga operiše na moj i njegov rizik. Operacija preteška, jedva pregurao, nalaz: litar gnoja u apscesu jetre! Nekoliko dana bio između onog i ovog sveta. Kad je još bio polusvestan, reče mi hirurg da me neće poznati, ali ipak odosmo u vizitu. On dremka, bled i iscrpljen,. a ja počnem:
„Ništa se nije desilo…”.
On otvori oči: "Samo je prolaznost mahnula krilom"-
Meni sunce granu: „Hodamo bliski jedno drugom"
Široki osmeh: „A nema ničeg čega je bilo”.
Svima u viziti zasuziše oči, a hirurg reče:”On će živeti 100 godina!”.
Pesmu smo ponavljali još mnogo puta dok nije otišao u rajske predele u solidnoj starosti. Možda i sada nekoga gore pozdravlja sa: „Ništa se nije desilo...” 
[ Moje priče
]
28 Jun, 2009 07:35
Makarski koreni
Ovde sam se rodila, 100 metara od mora, talasi mi pevali prvu uspavanku
To nije samo mesto mog odrastanja i mesto u kome žive dragi ljudi, već je to i moj svet brojnih ranih i najbazičnijih emocija, a one traju u nama zato što su srasle kao udovi, godinama jačaju i nisu samo deo nas već valjda mi postajemo deo njih. Nataložile su se, fermentirale, organski nas usmeravale i formirale mnoge stavove u životu i o životu. A sa godinama postaju sve dragocenije i nezamenjive što shvatamo kroz vreme i iskustvo.
Da ne pominjem kako se osećamo kad se neka od njih prirodnim putem svede samo u sećanje na nekog koga više nema. Ne znam šta je bolnije - sećanje ili to što te osobe više nema. Uvek sa njom ode i deo nas. I uvek pomislim kako je Hemingvej bio u pravu sa onim da nikada ne pitamo za kim zvono zvoni, jer ono uvek zvoni i za nas. Spustih cveće za pedesetplus, damu koja me je uvela u svet bloga, a čija duša ostaje da čuva sve dobro i lepo u Makarskoj, za koju je živela.
[ Moje priče
]
07 Jun, 2009 19:37
Teslin put
Volite li entuzijaste? Ja obožavam, kad rade prave stvari svim srcem. Jedan takav, Miodrag Jendrišek, priredio je danas prepodne za pamćenje brojnim posetiocima dvorane "Doma sindikata" u Beogradu. Već nekoliko godina jednom ili dvaput godišnje on priredi plesnopedagoški performans, obradi jednu temu kroz kvalitetne i visokopedagoške tekstove, njegovi glumci iz Plesnog pozorištanca "Princ" to odglume, a između svake tačke deca plešu. Kako je to ove nedelje izgledalo? Tema:Teslin put, put kojim se ređe ide. Način? Kroz fenomenalne tekstove i 21 ples prikazan je životni put Nikole Tesle, od detinjstva u Smiljanu do duboke starosti u Njujorku, način razmišljanja dečaka pa naučnika koji ide znatno ispred svog vremena, njegove životne radosti i probleme. U dve predstave učestvovalo je oko 600 dece iz beogradskih obdaništa, od 3-6 godina, za koje je uspeh bio samo da se ne pogube po bini i ne rasplaču, a kamoli da otplešu neki ples: engleski valcer, rumbu, tango, fokstrot, pasodoble, kaubojsku polku pa i kolo, ukupno 21 ples. Na kraju svi glumci iziđoše s autorom da se poklone, uz zajedničku poruku: I Bog Teslu stvori "Neka svetlo bude!", brazdu on zaori, zvezdanu, za ljude, dok rod ljudski-živi Tesla, i vizije, dela, gesla. Hvala, doviđenja, do sledeće bajke - igrajte se s decom, očevi i majke!
[ Moje priče
]
28 Maj, 2009 09:10
Srećna
Nije me zaobišao zadatak, a mišljah da jeste.
Znam li šta je sreća?
Jesam li bivala srećna?
Jesam li sada?
Znam. Bivala. Počesto i sada. Samo me nije isto usrećivalo nekad i sad.
Ranije ljubav, nežna, dugo čekana, mala ružica skrivena u košulji da je ne vide baš svi.
Prvi poljubac na obali mora, pod borovima i mesečinom, bejaše izvor neizmerne sreće.
Red sreće, red tuge.
Mnogo godina muke, da bi zlatna kosica pa zatim crna kosica uokvirile najlepše osmehe koje je samo Tagore umeo da opiše.
Njihovi prvi koraci, prve reči, nestašluci, pametna razmišljanja kojima punih njihove dnevnike.
Putovanja svetovima bajki za dva para radoznalih okica.
Škola, nikakav problem, puno radosti, mamin ponos.
Prve njihove ljubavi ispunjavale i mamu neslućenom srećom.
Prvi njihovi plesni koraci. Uslikati obojicu na plesnom takmičenju u istom kadru, u finalu...radosti moja.
Valcer "Jesenje lišće" za prepoznavanje dve polovine iste duše i istog tela.
Mnogi valceri koji klize dvoranom, kao da noge ne dotiču parket, letovi tela i srca, raspevana podela istih radosti.
Serenade, toliko lepote u starogradskim pesmama, romansama, radost pesme...
Muzika pevana na uvce, tamburaši samo za mene....
Ples sa legendom plesa, veče samo za mene, da li letimo ili plešemo? Opuštena druženja, porodične svečanosti, radosti na svadbama, krštenjima, dragi prijatelji u deljenju trenutaka bez gledanja na sat...Putovanja, novi vidici, novi ljudi, lepote različitosti. Osmeh dece kad saopštavaju šta su lepo uradili, doživeli, videli...
Poklonjen život za koji sam se grčevito borila. Moje bebe, koje poklonih roditeljima...
Odgovor na dugo čekano pismo, razmišljanja istim talasnim dužinama, razumevanje pogledom, bez puno priče...
I kad ne znam više ko sam, silazak na morsku obalu, spajanje s morem, talasima, horizontom, borovima, maslinama...i spoznavanje svoje snage i svojih želja, stremljenja.
Sreća...
