[ Moje priče
]
19 Septembar, 2009 20:04
Australijski valcer
Bilo je i davno i ne baš tako davno...drugačije vreme nego sada, ali emocije iste. Dobar deo Dalmacije odselio u Australiju i Novi Zeland da pobegne od siromaštva i pronađe novi život. Kad bi momci stasavali za ženidbu, tražili bi preko posrednika devojku u starom kraju, pa se malo dopisivali i onda bi devojke kretale na dug put brodom sa devojačkom spremom. Posle, šta im Bog da, nekom sreću, nekom ne. Drugi su kretali po devojku u stari kraj.
I dođe vreme lepom Andriji da se ženi. Nisu više tako dugačka putovanja, leti se, ne plovi se mesecima...Doputuje on iz Australije s majkom u stari kraj. Majka mu brzo pronađe u selu devojku koja je bila voljna da se otisne na put u Australiju da bi bila njegova životna partnerka. Bez ljubavi, eto, samo da se uda za imućnog i vrednog Andriju. I reče majka momku da mu je žena obezbeđena, a ako on nađe po srcu drugu, neka nju povede. Igranke su tada bile glavno mesto upoznavanja mladih, ne diskoteke, ne žurke u kojima ne znaš ni s kim igraš. Krene Andrija na igranke, i na prvoj me pozove da odigramo valcer. Kakav je bečki valcer on plesao! Pamet da ti stane, vrteli smo salom kao da letimo. I nastavismo da plešemo. Posle plesa otprati me na mesto, i ništa do sledećeg plesa. U jednom od valcera ispriča mi svoju priču i zaprosi me, plešući. Da li je iko prošen plešući valcer? Neverovatan osećaj. Bio mi je drag Andrija, sjajan plesač, ali daleko je to od ljubavi, daleko od razloga da se udam...i odbijem ga.
Dan dva pre nego sam znala da se Andrija vraća u Australiju, sretnem ga s devojkom pod ruku. Ona s kojom ga je majka sastavila. On mi uputi najtužniji pogled, srce da pocepa. Ona pogled u kome se videlo da zna za mene (ko li joj reče??), pogled pitanja šta to ja imam, a ona ne...nikad neću zaboraviti taj susret. I često se pitam da li su kasnije našli sreću, da li je ona naučila da pleše valcer, da li...i šta bi bilo da sam rekla da umesto ne...
[ Moje priče
]
17 Septembar, 2009 07:24
Park raspoloženja
I teku dani na ovoj ludoj planeti. Vrte se sve brže, nezaustavljivo. Negde sam pročitala da je dan izgubljen ako u njemu nismo primetili ništa lepo. Pa sam počela da se pitam vidim li u svakom danu i svuda oko sebe nešto lepo. Odgovor: vidim, makar u svom parku. U igri svetla kroz krošnje kestenova i lipa kad ujutro idem na posao. U cvetu kestena u aprilu, u mirisu lipa u maju, u padanju zrelih plodova kestena u septembru, u šarenom lišću što mi prekrije staze u oktobru. Prvi sneg kad prekrije park, pa liči na pejzaž na Tari, lepo je očima, toplo u duši. Sankanje dece i vesela graja po ceo dan najavljuje raspust. Prvi prolećni pupoljci stidljivo kad provire sa grana, najavljujući novo buđenje prirode, i duša se budi iz zimskog sna. Uvek ima nešto lepo u mom parku, i hvala onoj koja je osmislila stambene zgrade uokvirene parkovima još pre mnogo godina! Tim malim delom prirode započinje mi i završava svaki dan. I ulepšava ga.
[ Moje priče
]
10 Septembar, 2009 08:48
Prijatelji
Šta bismo bez prijatelja? Koliko bi ovaj svet imao smisla bez njih? Od svojih prvih malih godina stičemo mala velika prijateljstva. U osnovnoj školi skupljamo ih kao bisere, ali retko traju i posle. Srednjoškolska su nekako najjača, najčvršća, pa se često održe za ceo vek. Valjda smo tada dovoljno zreli da postavimo prave principe prijateljstva: tolerancija, razumevanje, poštovanje, dobra volja, želja da saslušamo, želja da pomognemo. Ko stigne do fakulteta, još zrelija prijateljstva gradi. Ali prijatelji se stvaraju i van škola, na poslu, u raznoraznim vidovima druženja, u raznim životnim situacijama gde nam neko pruži ruku kad nam je najpotrebnija, ili mi nekome pružimo ruku podrške kad mu je teško. U novije vreme rađaju se stvarna prijateljstva i preko virtuelnih upoznavanja, pa je i ovaj blog doprineo stvaranju brojnih zaista lepih i pravih živih prijateljstava. Imate li mnogo prijatelja? Ili se držite principa: pravi prijatelji su biseri, retki, samo u ponekoj školjci se nađu?
[ Moje priče
]
30 Avgust, 2009 10:15
Jaketa
Pre više godina dođe mi bakica u pratnji ćerke u ordinaciju. Ponudim da prvo sednu, a bakica reče "Samo da skinem jaketu!". I obori me s nogu.
"Jaketu? Odakle ste vi?" iznenađeno zapitah. Saznah da je baka iz Dalmacije, iz kraja blizu mog, i razvismo priču neuobičajenu za ordinaciju. Ispostavi se da je za vreme drugog svetskog rata bila s decom u izbegličkom logoru u El Šatu, u Egiptu, gde je bila smeštena i moja baka s manjom decom, dok su joj se veći otisnuli u partizane. Tako je ova bakica delila životnu priču moje bake, i nekako sam je osetila bliskom.
"Odsad ste moja veza!" rekoh joj.
"Pa vidite me prvi put!" iznenadi se baka.
"Da, ali kao da ste moja baka, kad ste s njom bili".
Dolazila mi je godinama, posle dolazili svi njeni na kontrole i donosili mi njene pozdrave kad nije bila sposobna da dođe. I kad neko kaže "jaketa", setim se nje.
[ Moje priče
]
21 Avgust, 2009 08:32
Priča o majci
More joj je bilo ishodište, početak,...porodica velika, siromašna, otac autoritet, čak mu je persirala. Ona senzibilna, prkosna, ponosna. Rat ih razbaca sve, koga u partizane, kog u logor. Svako je ugradio svoj kamen u budućnost zemlje. Brat ostade da zauvek spava pored Sutjeske. Sestra ode posle, od posledica rata. Kao partizanska bolničarka stiže u mornaricu, a on, pušten iz nemačkog logora, pridružio se. Oboje lepi kao uslikani, ljubav na prvi pogled, kad je obukla skromnu crvenu haljinicu za mornarički ples. Odmah su znali da su jedno za drugo. Počeci teški, put u budućnost sa dva poluprazna kofera. Zamrznuta soba u Slavoniji, prva devojčica kojoj nije bilo suđeno da živi...na Neretvi siromašni nastavak, on na doškolovanju, ona se mučila bez osnovnih životnih uslova sa sinčićem. Morala je da napusti posao da bi podizala dete. Zalomi se i devojčica, zamalo da joj siromaštvo presudi, ali ipak ostade, na budući ponos majci. Rodila ju je pored mora, da joj more zauvek teče venama. Porodica putešestvije nastavlja u najlepši mali grad na Jadranu, bori se, podiže, stiže i treće dete. Braća i sestra povezani kao jedno, stariji brani sestru, uči je, sestra uči mlađeg. Svi željni mnogočega što drugi imaju, ali bogati željom za znanjem i radom. Zlatne ruke, sve umeju. Stariji brat lomi srca čarobnim plesom, za njime se uzdisalo, sve dok ne naiđe prava da ukotvi njegov brod u mirnoj luci. Sestra nije uradila samo ono što nije htela, sve joj od ruke išlo, sem onog za čim je čeznula. Pod prstima mlađeg brata muzika izvire, rađaju se brodovi što snovima plove, zvezde postaju bliže. Oca, uzdanicu porodice, odnese kratak tren u predele večnosti. Ostadoše majka i deca, jedno još neizvedeno na put. Očev duh još dugo pomagao preostalima, kad su mu se unuci rađali, njegovo ime im krčilo put. Nije mile snajke upoznao, unuke nikad video. A imao bi šta da vidi! Već i praunuke šarmom plene, njega svi pominju s poštovanjem. A majka ostade u snovima prošlosti, u sanjima neispuinjenim, u željama prekinutim. Uvek doterana, uvek joj svaki detalj na mestu, zakasnelo stiže mogućnost makar da svoje estetske potrebe ispunjava. Ali srce tužno, pretužno, za onim što je jedini u njemu stanovao i prerano ga napustio.
