Valcer

Prvi čin
Pre 14 godina bile su  naizgled savršene drugarice, nerazdvojne na svakom putovanju, perfektno organizovane. Mira je bila nepoznata, Una popularna i uvek je privlačila pozitivnu energiju oko sebe. Vredelo se s njom družiti, šarmantno i korisno. U svakodnevnici, kad se ne putuje, Una je pozivala kod sebe, delila svoj dom i svoje srce. Mira je svoje zadržavala za sebe, ne otkrivajući se, nikad ne zovući u svoj dom. Una se nadala, shvatiće, otvoriće se...umesto toga, doživela je izdaju, nož u leđa kad se nije nadala. Njihovo drugarstvo, koje je ličilo da će preći u prijateljstvo, rasulo se u paramparčad. Uni je bilo žao, ali  se morala pomiriti s time da ima jednu drugaricu manje. Otpisala je i vrednu knjigu koju joj je pozajmila kad je Miri bila potrebna, a koju nije vratila ni po prestanku potrebe, pre 10 godina.  Na javnim mestima Mira se trudila da drugima pokaže kako su one još uvek bliske, Una je puštala ljubazno da bude blizu, ali nikad više kao nekad, s poverenjem. Zato Mira nije shvatila kad ju je Una promovisala za veoma značajan skup  pre 2 godine i dala joj glavnu ulogu,  da od nepoznate postane zvezda dana...znala je da to Una nije morala, da je to bio njen principijelni stav, ako je neko u nečemu najbolji, da mu treba dati šansu, a u pitanjima vere Mira je znala mnogo. Zahvalila se Mira na šansi i nije razumela zašto je umesto uzvraćanja nožem u leđa dobila redak dar.

Drugi čin
Una je oduvek volela da o sebi misli kao o ateisti. Priznavala je moć prirode, moć čoveka, ali nije razumevala koncept Boga niti je želela da ga razume. Mnogi su pokušavali da joj, prilično agresivno, „pojasne“ ta pitanja, što je nju još više odbijalo. Provela je popriličan deo svoga veka kao bezverac. I onda je pre nekoliko meseci srela njega. Sve su se kockice mozaika poklopile da bi se oni sreli. Samo spolja je izgledalo slučajno, a i Dobrica i Una su znali da se nisu slučajno sreli i da to poznanstvo ima dublju pozadinu. On je čak osećao da ima neki zadatak u vezi nje, da ga je Bog poslao na njen put da joj pomogne. Nije to bila ljubav, mada je drugima izgledalo tako. Bilo je to bezrezervno uzajamno poverenje, prijateljstvo kakvo ni on ni ona nisu ranije iskusili. Uživali su  u razgovorima i druženjima, podsticali jedno drugo, podržavali. Na svoje iznenađenje, Una je počela da ga pažljivo sluša dok je pričao o Bogu, o svojoj čistoj veri. Slušala i sve više razumevala. Kad je predložio da se upiše u školu pravoslavlja, da se krsti,  osećao je: ili će ona odmah prihvatiti ili nikada...a šteta bi bila da ne prihvati. Znao je da kod nje nema premišljanja, ako je ubeđena da je nešto ispravno, uradiće to u najkraćem roku. Kad ga je zamolila da pomogne, organizovao je sve. A kad je to završio, poželela je nešto njoj sasvim prirodno, a  njemu iznenađujuće lepo: da joj bude kum na krštenju. Dogovorili su se o datumu, mestu, okruženju, lako, jednostavno. Objasnio joj je da sledećih dana treba da posti i onda se pričesti. Ona je odlučila u kojoj će se velikoj crkvi  pričestiti, u onoj gde ju je Dobrica vodio na časove vere.

Treći čin
Pet dana pre krštenja, pre nekoliko dana, Mira se  javila  Uni da treba doći do nje. Nešto službeno, mislila je Una. Mira je došla zbunjena, donela je knjigu koju je dugovala 10 godina, reče, odnekud se samo "pojavila" ispod mnoštva knjiga, na njeno iznenađenje. Uz knjigu je dodala poklone. Tek kad je izenađena Una izvadila "Molitvenik" i "Novi zavet" iz poklon kese, Mira  je ispričala da je dva dana pre dolaska sanjala san, kako se Una nalazi u velikoj crkvi u redu za pričest i srećna je. Izgledala je iskreno zbunjena tim snom, i uopšte, činilo se da ni njoj samoj nije jasno zašto je došla. Kao da je poslana po zadatku koji nije mogla da odbije, a nije ga razumela. Izvršila je zadatak, otišla, i tek kasnije Una joj je priznala da planira krštenje i posle toga pričest, da je njen san predskazanje. Dobrica se oduševio ovim  događajem, smatrao je to jasnim znakom koji je Uni poslao Bog da planira ispravan čin. Una je isto tako shvatila neverovatan događaj. U mozaiku sve su kockice došle na svoje mesto.

Znali su se dugo pre nego što su im se pogledi jednom sreli „onako“, do srži,  dok nisu oboje osetili da  staro drugarstvo prestaje da bude samo drugarstvo. Obadvoma je to predstavljalo iznenađenje, do juče jedva da su primećivali da je ono drugo suprotnog pola, da je on zgodan, predivnog osmeha, da je ona lepa, duge kose...Da li se nestašni Amor igrao, pa im greškom poslao strelice, koje se zariše u srce, pa progledaše i drugim očima videše jedno drugo? Nikad neće znati. Uživali su u zajedničkim tajnim trenucima, nalazili se maštovito, skriveno, na obali mora, na obali rečice u toku omladinskih „akcija“, svuda gde drugih nema...U plesu se topio u njenoj kosi.
Naravno, brzo su „otkriveni“ i njena majka je već imala primedbe. Ne na njega, njemu se nije imalo šta prigovoriti, nego na njegovog oca, poznatog zavodnika...ne daj Bože, pa da postanu „prijatelji“ preko mladih...Zašto je dozvolila da je majka ubedi da treba prekinuti tu ljubav? Zašto  je njeno ubeđivanje bilo jače od zova srca? Kasnije je samoj sebi prebacivala da ga nije dovoljno volela kad je mogla da ga ostavi i kad nije shvatila koliku je dragocenost imala u njemu.
Otišla je na jednu stranu na studije, on na drugu. Mislila je da će se opravdano ljutiti na nju. Godinama su im se putevi povremeno preplitati, nikad joj prekornu reč nije uputio, uvek je sretao toplo, srdačno, radovao joj se. Ona je zasnovala porodicu, on takođe. Kad bi se sreli, ispričao bi joj šta se dešava u njegovom životu, zainteresovano slušao njene priče. 
 I mnoge su godine prošle, oboje postali u svojim oblastima ugledni ljudi, na raznim  stranama. Njegov je otac umro, a on najpoželjniji neslobodan muškarac.. „Ostala si uvijek ista“ kao da je za njih pisana...Njemu je uvek bila ista, kao da nije primećivao teret godina na njoj. I kad su im se pogledi ponovo „onako“ sreli, ponovo se probudila stara vatra. Nežno je prešao prstima preko njenog lica, najnežniji dodir usana...i to je bilo sve što su jedno drugome dozvolili. Ona je sebi ponavljala da nema pravo da mu unosi nemir, da nema pravo na njega...i preplitala je svoj put retko s njegovim, samo na redak nežni dodir u prolazu, nevidljiv svima sem njima. Rekao bi joj poneki stih, rastopio je pogledom...pa bi se vratili svako svojoj  veoma udaljenoj svakodnevnici.
Sada je majci bilo žao što ih je rastavila, sad kad je znala da ona nije srećna u svom izboru, i kad njegov otac više nije predstavljao problem. Ali, sada je ona njega štitila i molila je da mu ne kvari sreću, da ne unosi nemir u njegov život, da se ne „pronesu glasovi“ koji bi njemu poremetili brak. Znala je da je majka sada u pravu. I ostaće njih dvoje svako na svojoj strani, dok deca ne odu svojim putevima. Možda će se jednom naći na obali mora, slobodni i sami, i pitati gde su ostavili mladost. Da li će im i tada pogledi otkrivati neugaslu toplinu koju su jedno za drugo sačuvali?

Sedamnaesti rođendan, zar to već samo po sebi nije savršeno? Dan prelep, samo se poželeti može takav. Društvo se okuplja kod mene, pristižu gosti, stižu lepi pokloni. Divan osmeh sa boricama smejalicama u prvom  planu, iza njega buket crvenih ruža i knjige...gde sam se zagubila, pojma nemam, ali teško da sam ostala pri sebi dok sam primala ruže. Malo se poslužismo, pa svi zajedno u minibusić i na terasu iznad mora. Romantična živa muzika, pored bazena, more šumi u noći. Njegova ruka je ispod moje duge kose, nestašno sakrivena dok plešemo. Može li ovaj ples trajati večno? Može li muzika svirati do zore, pauza mi nije potrebna? Veče se bliži kraju, celo društvo se vraća, ja vidim samo njega. Praćenje kući ide malo dužim putem, uz more. Dok borovi šuškaju šišarkama i noćni vetar mrsi moju kosu, a obluci kameni beže nam pod nogama, na usne mi spušta prvi poljubac. Da li je planeta stala? Da li se vreme zaustavilo?
Savršeni dan završava se u ponoć, nisam nigde izgubila cipelicu, tražio me još neko vreme po osmehu...ja ga tražim u sećanjima.

Teško bih mogla pobrojati koliko  života ona živi, čini mi se, devet, kao mačka.
Rodila se u vreme kad nije bilo inkubatora, sa 1300 grama...majka je smišljala neke improvizacije da je očuva, neke preteče inkubatora. I uspela.
Za vreme rata dobila je metak u glavu, kao dete od 2 godine...preživela, ostala normalna, "samo" - otada nije videla na jedno oko.
Sa 16 godina perforacija slepog creva, jedva pregurala do hirurga i posle njega.
Sa dvadesetak godina dobije zapaljenje trbušne maramice, obično se glavom plaća. Bez svesti, s visokom temperaturom, gomila leda na trbuhu, oko nje konzilijum se okupio, smišljaju šta da rade, može li se još nešto...ona se budi, otvara oči, vidi njih, oseća led na trbuhu, i zapita :"A u kom ćete me veku odlediti?".
Zaljubila se u momka bez oba oka, zajedno su videli na jedno...pa zajedno kroz život srcem vođeni...Kao posledica ranijih upala, ne može imati dete.
Upoznale smo se u bolnici, posle njenog spontanog abortusa. Nije znala ni kako se zove. Vidim, čita ceo bogovetni dan pola stranice priče u "Politici". Ujutro je pitam: "O čemu se radi u priči?". "Ima jedan Džo", reče ona. Pitam popodne, o čemu je priča , ona odgovara, o Džou. I uveče je pitam, a ona ne odmiče od iste strane: "I ko je Džo?", a ona odgovara "Pojma nemam!" Otada, kad je pitam kako je, ne pitam je tako, obično, nego "Znaš li ko je Džo?" Ako zna, dobro je, ako ne zna, pomagaj odmah!
Njena doktorka slomi nogu na skijanju, i  nije je mogla lečiti. Preda je drugoj, i ova slomi nogu. Predam je mom doktoru, i kažem da njena noga ode ako i moj doktor slomi nogu! Nije se to desilo, i već sledeće godine rodila je sina.
Sledila je teška operacija, opet glavu jedva vratila s onog na ovaj svet.
Ako mačka ima devet života, a ona je potrošila pet-šest, i ne da se baš lako, moram zaključiti da ima nekog dobrog saveznika gore...i krcka svoje živote na zadovoljstvo onih koji je vole, a nezadovoljstvo onih drugih...malobrojnijih...