Koliko puta nam je došlo da dignemo ruke od mnogočega. Od ljubavi koja nam stvara bol, ali i donosi trenutke sreće. Od posla koji nas ne ispunjava. Od prijatelja koji nas se sete samo kad njima nešto treba. Od familije koja poziva da pita kako su oni, a ne kako smo mi. Od novina prepunih agresije, prepunih loših poruka, premalo optimizma. Od televizije na kojoj caruje glupost. Od vaspitavanja nevaspitanih. Ali, ne treba se predavati. Ljubav - ako nije ta prava, druga će biti lepša. Posao može da se promeni (ponekad) i naći neki koji nam je bliži, po onoj kineskoj "Nađi posao koji voliš i celog života nećeš raditi ništa". Prijatelji su retki, kao biseri, i one koji će vas pozvati samo da vam ulepšaju dan treba čuvati kao dragocenost, ali i njima činiti dane lepšima. Familija se možda otuđila, prodrmajmo ih nekim lepim druženjem. Novine se ne kupe, TV se lako isključuje. Vaspitanje se stiče u kući, nema naknadnih šansi. I to je sve.
Lelujavi te velovi obavijaju celu. Tvoj hod. Tvoje telo. Kosu. Oči. Tvoje usne. Snove. Želje. U mome si naručju, ljubim te, ali osećam da nisi posve moja. Ima nečeg nedokučivog, neuhvatljivog u tebi, dalekog. Znam da si velika, da je tvoj sjaj jači od zvezda. Znam da si vodič moje neizvesnosti u izvesnost, Beatrice mojih nemira, svetiljka u ponorima moje tame. Znam sve o tebi, i ko si, i šta si, kako izgledaš, o čemu sanjaš. Ne, varam se. Ne znam ništa o tebi. Velovi te obavijaju. Odmotati ih? Zeleni veo. Lagano leprša, otvara se, talasa oko mene. Tvoja mladost, poezija tvojih pokreta, proleće tvojih ustreptalih čežnji, maštanja. Plavi veo. Ljupkost i vedrina, vernost. Crveni. Da li je to ljubav? Tvoja ljubav? Strast, plamen, izgaranje u vrtlogu ljubavi? Beli. Nevinost, nepovredivost, netaknutost? Lagano odvijam velove, želim prodreti do dna tvoje duše, do tebe, spoznati te celu, pretopiti tvoje ja u moje, želim da nestaneš u meni, duboko, i nikad ne zaželiš izići! Žuti veo. Ljubomora,. Bolesna želja za posedovanjem. Ići dalje? Bezbroj te velova obavija. Crni je podslednji, shvatam sad. Ići dalje? Razderati sve velove, ogoliti tvoju bit? Ići do kraja? Skinuti i crni? I znati sve o tebi?
Ne, draga, znam. Poslednji, najteži i najsmisleniji veo nikad neću odviti. On je deo tebe, najintimniji deo tvoga bića, ono nešto sakriveno u u svemiru tvoje veličine i unutrašnje lepote.
Ti spavaš pored mene. Srebrni sjaj miluje ti obraze. Spavaj, slatka moja tajno! Kad bih uništio crni veo, ti za mene više ne bi bila zvezda, ni smisao svega. Postala bi nešto sasvim obično, spoznato. I ne bih u noćima snova ljubio tvoje lice ovim istim žarom, ne bih nestajao u strasnim dokučivanjima tvoje misterije, ne bih mogao uvek iznova biti Ja, osvajač Himalaja tvoje nesaznatljivosti. Neka te obavija i dalje tvoj crni veo, draga! Neka ostane. I ti ćeš onda ostati!
(Rad je davno napisan na času maternjeg jezika, pod šifrom, i potpuno je zbunio nastavnicu, jer sam se obraćala kao muškarac. Blogeri s dužim iskustvom na ovom blogu već su ga pročitali pre tačno godinu dana, a eto danas, pošto me inspiracija ne služi posle loše plesne večeri, reših da ga ponovim).
Odavno se postavljaju zadaci na blogu: da se fotodokumentuje detinjstvo (domacica), da se glasa o blogovima (grlica), da se napiše ljubavno pismo (domacica), i tako dalje i tako bliže. Uvek se obradujemo različitostima pristupa istoj temi. Ne sećam se da sam ikada zadala veći zadatak. Pa, mogu li? Molim da svi opišu PRVI SUSRET sa svojom boljom-gorom polovinom, bilo da je bračna, vanbračna, predbračna, ljubavna, ili nadraža iz sećanja, tu ne pravim pitanje. Dakle, samo prvi susret, a o ostalome ćemo zviždukati!
Počinjem prva:
Radila sam na recepciji autokampa preko leta i svakog dana je svraćao lokalni zavodnik, pokušavajući da me stavi na svoju listu pobeda. Druge je uspevao, mene nikako. Svaki put bi isto pitao "Što mu kradem poštu?" i uvek poveo drugog svedoka, da potvrdi da je uspeo. Posle desetak pokušaja reših da ga malo naučim pameti, pa klinački napišem sve znakove interpunkcije i stavim u kovertu. Kad se gospodin uobraženko pojavio u pratnji nepoznatog novog svedoka, predadoh mu kovertu uz osmeh:"Evo, ne kradem ti više poštu". Sav ponosan, on se udalji sa svedokom, otvori "pismo" i videh besan izraz lica. Svedok umre od smeha. Nakon objašnjavanja, donžuan ode trajno, a svedok ostade. Nije uopšte bio moj tip, pa ga i ne primetih dok je čavrljao.
"A mogu li ja znati šta je ono pismo značilo?" zapita me.
"Savršeno ništa, samo ću ja biti vrlo daleko dok on to shvati!".
"Mislite da tako slabo kapira?"
"O, da, kao bojler kad je pun kamenca!".
To mi je bio omiljeni odgovor otkad je majstor iz mog slabašnog bojlera izvadio tonu kamenca. Niko nije umeo na to da mi odgovori.
"Mislite, zbog koeficijenta prenosa toplote?" zapita me svedok. E, tada sam ga primetila. Pa i nije loš! Zanimljiv momak.
O ostalome se samo pripoveda.
Poče domacica da deli zadatke, nesanica prihvati štafetu i ja dobih od nje zadatak. Pa dobro, da vidimo kako bih napisala ljubavno pismo.
Najdraži,
nikad neću zaboraviti valcer "Jesenje lišće" u kome smo se našli, prepoznali, počeli shvatati da nam ples kaže ono što nismo ranije razumeli, da smo stvoreni jedno za drugo. Ples ne greši nikad, s kim se u njemu srodiš, za toga si stvorena, znala sam to i odlično osetila kad si me poveo veštim plesnim koracima. Sala je bila premalena za raskošni valcer. A cela dvorana bila je tesna za emocije koje su tada počele da se bude. Otada, svaki pogled govorio je više od sata pričanja, svaki osmeh imao je snagu dogovora, svaki gest je nama značio mnogo, drugima verovatno ništa. I kad bi se osmehnuo, sunce bi zasjalo. Kad bi mi pružio ruku, srce bi stalo. Kad bismo sedeli blizu, tela su se sama tražila, magnetski, nastojala da premoste razmak između nas. Jednostavno je bilo zavoleti te. Lako je bilo uživati u tebi. Teško je bilo shvatiti da to ne može trajati večno, da ima jačih sila od nas, da u igri života neko drugi deli karte sa rokom trajanja. Nisam to nikad shvatila, ali morala sam prihvatiti. Zato ostani među anđelima, milo moje. Tamo ćemo se, nadam se, jednom ponovo sresti.
L.....
A sada prozivam sledeće drage blogere da i oni napišu ljubavno pismo: Pinokio, Patos, Voja, Baladašević, Krilaandjela.
Komšijski mačor Mica je bio pametniji od mog, Blekija, na moju veliku žalost. Ružnih i neskladnih šara, nije baš plenio lepotom. Moj je bio crn kao noć, sa tamnožutim očima, negovani lepotan. Podrazumeva se da su bili konkurenti za teritoriju, i da je Mica kao stariji i iskusniji držao primat. A mnogo pametan beše taj Mica, koji greškom dobi žensko ime. Parkirao bi se pred liftom i čekao. Ako bi naišao neko sa trećeg sprata, on bi s njim ušao u lift i na svom spratu ležerno izišao u pravcu svog stana. Ako bi u lift ulazili putnici za ostale spratove, on bi nastavio da čeka ili bi se popeo pešice. Sjajno je pamtio ko kome ide u posetu i ko gde stanuje. Ali više od ove snalažljivosti fascinirala me njegova sposobnost da razume ljude i odgovori na svoj način. Jednom je Bleki kasnio iz šetnje. Videh Micu kad se pope na sprat i zapitah ga: "Mico, gde je Bleki?". Mica se samo okrenu i pogledom pokaza. Bleki je dolazio za njim! Drugi put Blekija nema ceo dan. Mica dolazi kući, pitam ga gde je Bleki, on se okrene i povede me u podrum. Tamo se Bleki zaglavio, ušao odakle nije mogao da iziđe, pitanje je da li bismo se setili da ga tu tražimo! Treći put Bleki nestade, nije ga bilo preko godinu dana. Ja sam danima pitala Micu isto pitanje, gde je Bleki, i uvek dobijala odgovor u vidu sleganja mačjim ramenima "Ne znam". Nije ni znao. Bleki se pojavio posle 16 meseci, bolnih šapa, mršav, jadan, ni nalik na onog negovanog lepotana. Ali odmah krenuo za mnom kad me ugledao. Kako proveriti da li je to on? Ako uđe u kadu, on je, jedan je od retkih mačora koji je voleo da se kupa i obožavao da se odmara u kadi. Kao da me čuo, sa vrata stana on se uputi pravo u kupatilo i pokuša da uđe u kadu...kao da je time pokazao ličnu kartu.
Komšinica baš nije volela mačke, a ni ljude. Pokušavala više puta da otruje mace. I uspela prvo Micu, u velikim je mukama uginuo. Zatim nađoh uginulog crnog mačora. Ožalismo ga roneći suze danima. Nađem sina gde plače nad fotografijom Blekija, pa pokušah da ga šaljivo utešim:"Pa i meni će nedostajati Bleki, da mi cepa čarape!" Sin me tužno pogleda: "Neće ti nedostajati Bleki da ti cepa čarape, nego kad piješ kafu, da ti skoči u krilo i prede!" E, tu se ja zarozah od suza.
Nekoliko dana kasnije u blizini videh Blekija, odmah mi pritrči, a za njim siva lepotica. Oduševim se, obradujemo se jedno drugome. Pozovem ga da pođe sa mnom kući, a sivka ga zove sebi...ustvari mu je glavu spasla, držeći ga podalje od kuće, dok je komšinica pogrešnog otrovala. Pustih ga još neko vreme s njom, posle mi se sam vratio. Do sledeće prilike za lutanje.
