Valcer

Nekada davno Darvin je napisao "Poreklo vrsta" i prodrmao nauku. Ja nemam nameru da prodrmam nikoga, i da me ne bi Saki pitala odakle mi ideja, odmah da priznam: od Baladaševića. Kad sam u petak pisala o Xeniji, on mi je pomogao nalaženjem porekla imena Xenija. Zapitah se onda šta moje ime znači, ustvari, podsetih se. Ako posmatram skraćenu verziju imena Ana, potiče od hebrejskog Hannah, što znači "blagorodna". Više mi se dopada skraćeno ime. Ako gledamo puno ime Anka, nalazim da je to narodno srpsko ime, nastalo kao varijanta od imena Ana. Valja dopustiti i mogućnost da je arapskog porekla sa značenjem "zamišljena ogromna ptica". Pomen imena sačuvan je u zapisima iz srednjeg  veka, što svedoči o njegovoj starini. E sad, često sam zamišljena, mogu se posmatrati kao ogromna, ali ptica nisam, osim kad sanjam, i letim kao ptica beskrajnim prostranstvima sanjarenja. A da li sam blagorodna? Moji stari prijatelji kažu da jesam, a moja zakonska polovina se ne slaže s  time. Prijatelji su u većini...

Šta znači vaše ime? Kako je nastalo? Znate li ili ćete tek potražiti poreklo vašeg imena? Dopada li vam se ili biste ga rado menjali?

“Kada budeš ostarila,

kada budeš baka,

uzmi ovu knjigu,

uspomenu đaka,

u knjizi ćeš naći tada ime moje,

ti se sjeti kolegice svoje!

(Mirica)

 Tako je pisalo u mom spomenaru. Danas se sećam Mirice, ali je odavno izišla iz mog života. Da li danas neko piše spomenar na klasični način? Ne verujem. Malo ko piše pisma, razglednice. Kompjuter je zamenio sve. Na ovaj blog mnogi su došli i prošli, nekih se sa čežnjom sećamo. Pišemo, raznim tempom, o raznim temama. Proletos sam odlučila da pedesetplus poklonim blogknjigu njenih postova za godinu dana. Ispalo je da sam ih kopirala i štampala danima i da  je knjiga jedva stala u poveliku kutiju. Ne verujem ni da se obradovala tolikom teretu za teglenje kući. Sada sam uradila isto za sebe, za skoro 6 meseci blogovanja, 126 postova  sa sve komentarima, na  500 stranica. Kakva impozantna dokumentacija!  Odštampala i stavila na CD. Znam da ću se jednom radovati kad to budem čitala, u trenucima mira, uz dobru muziku, za svoju dušu.

Dragi blogeri, čuvate li vi svoje umotvorine? Beležite li ih? Čuvate li drage komentare? Domaćice, da li je Blogkuvar gotov?  A knjiga poezije? Valjalo bi negde samo tvoje sjajne komentare sačuvati. Baladaševiću, ti već nekoliko knjiga imaš, što poezije, što sivomaslinastih priča, suncokretovih razmišljanja, šaljivih priloga. Krilaandjela i stepski vuk, imate gotove knjige poezije. Vladice,  šta najpre izlazi iz tvoje radionice, knjiga poezije, putopisa ili zbirka najlepših pps?  Hyperblogger, ti već nekoliko tomova imaš gotovih! Pinokio, katalog za izložbu je završen. Milord55, prilog savremenoj filozofiji samo da se  ukoriči. Pedesetplus, otisak jedne originalne dame u svakodnevnici samo da se štampa. Blogamimoga, dnevnik događanja u Makarskoj i šire - bio bi jednog dana dragoceno istorijsko štivo. Mladiluk, Voja i Summa su izdali knjige, mnogi su ih pročitali. I da ne širim dalje, svako od vas je na svoj način prišao sadašnjici i ostavio svoj trag. Bilo bi lepo da sačuvate vaše delo makar za sebe, a po mogućnosti i za druge. Virtuelni trag nije trajan. Radite li to?

Nekada davno Minimaks je na priredbi  nudio nagradu osobi koja  pokaže fotografiju tašte ili svekrve. Niko je nije imao! Posle su me mnogi zadirkivali što nisam bila tamo, jer bih odnela nagradu.  Znali su i tada da sa fotografijama svoje dece u tašni nosim  svekrvinu sliku. I dan danas je nosim.

Dočekala me rezervisano kad sam ušla u kuću prvi put, procenjivala me neko vreme, ali kad sam osvojila njeno srce i ona moje, to je bilo zauvek. Sin joj je često prigovarao da mene voli više nego njega. Držala je moju stranu, nagovarala da ne zapostavim studije, „nikad ne znaš kad će ti trebati tvoj hleb“, mesila mi kolače dok sam studirala da mi studije budu lakše i slađe. Odvajala bi uvek poneki dinar da sebi kupim „nešto moderno“, sazivala diskretno komšiluk da gleda za mnom kad se doteram, kako joj je lepa snajka. Kupovale smo cveće jedna drugoj non stop, i svekra dovodile stalno u nedoumicu šta je zaboravio da čestita, kad se divan buket pojavi na njenom ili mom stolu. Njena sestra je provocira, po čemu je to njena snajka najbolja, i ona ima snajke, a moja svekrva ne reče ni reč, nego je odvede tajno kod mene i otvori joj ormare. Sve uredno i pod konac sređeno! Tetka se zabezekne, svekrva zatvori ormare  bez komentara, a tetka mi to kasnije ispriča. Patila je što mi zbog bolesti ne može pomoći oko dece i što sav teret  sedam besanih godina nosim sama. Žalila me što sam iscrpljena i nijednom je nije mrzelo za tih sedam godina da  me pita koliko puta sam te noći ustala oko dece. Ako kažem – pet puta, odgovori “Daće bog, biće bolje”, a ako kažem 21, ona se snuždi “Crna moja, da li ćeš ti to preživeti?”. Muž nije nijednom pitao.

Bila mi je najdisciplinovaniji pacijent i dala sam joj 17 godina života više, dočekala je 81 godinu  iako se u njenoj porodici živelo kratko. Kamo sreće da sam joj mogla dati bar još toliko! U završnici njenog života svi su odvajali mesto u bolnici za nju, ali je nisam dala.  Pomoći više nije bilo. Po njenom i mom izboru, gasila se kod kuće, uz moju negu. Poslednjeg dana radila sam do uveče, a ona me čekala. Pitala je kad dolazim, i kad je čula da sam stigla, odahnula je i ispustila plemenitu dušu. I smrt je čekala dok joj ona nije dala znak da može doći po nju! Poslala sam muža kod dece, opremila je i sredila sama, i tu noć bdela pored nje, sama.  Nikome nisam dala da mi u tome “pomogne”. Delile smo život, pa smo delile i tu zadnju noć, same…

Svet bi bio lepo mesto da je na njemu više ljudi kao što je bila moja svekrva. Ali takvi cvetovi su retki u božjoj bašti. Nažalost...

„Ogledala smijeha! Ogledala sreće! Uđite i zaboravit ćete sve svoje brige!“ Ljudi izlaze nasmijani. Moje brige? Svatko ima pravo na nadu.

   Prvo ogledalo. Otac se vraća s ribolova. Malo dalmatinsko selo kupa se u mirisnoj pjeni sunčeva šampona. Zlatne ptice lebde veselo prozirnoopojnim plavetnilom. Tanka koprena magličasta sutona, prvi zrikavci ljetnjeg predvečerja. Prve krijesnice noćnog sanjarenja. Čašica u gostionici „Kod Mare“. Topla riječ majci, pa meni. Šesti razred osnovke. Petice, jasno. Samo petice! Želim ih imati što više, da bi se tata smješkao! Osmjehujem se sretno u krevetu. Postajem djevojka. Svi smo sretni. Vidim svoje lice i oči prve mladenačke nostalgije za budućim, nedoživljenim, nepoznatim.

   Drugo ogledalo. Otac se vraća s ribolova. Umorno lješkari svjetiljka na pramcu gajete. Problemi. Čašica u gostionici „Kod Mare“. Ona je odličan drug, ta Mare. Razumije svakoga. I oca, jasno. Zakašnjenje kući. Majka skriva zabrinutost. Problemi. A njega nema. Topla još, ali umorna riječ „Laku noć, djeco!“. „Laku noć, tata!“. Sedmi osnovke. Pomalo sam podozriva. Majka nešto krije. Kakav se to dah brige zavukao među nas? Povišen glas u njihovoj sobi. Nerazumijevanje. Kad bih mogla pomoći!

  Treće ogledalo. Majčine su oči suzne. Prošla je ponoć. „Kod nje je“. Zašto ga nisi pokušala shvatiti? Zašto mu nisi pružila ruku pomirenja? On tone u ambis, a ti mu staješ na ruku kojom se drži za posljednju nit tvog razumijevanja, i guraš ga od sebe. On je tražio tvoju pomoć, ne tvoju ljubomoru! Ponos? Namršteno očevo lice. Zadah alkohola. „Laku noć, djeco!“ Laku noć, srećo! Bez buđenja...svađa. „Dosta mi je i tebe i nje!“

     Četvrto ogledalo. Sa strepnjom ležim u krevetu. Majka je budna. Oči pune bijesa i ljubomore. Bijesne ljubomore. Zlatne su ptice, mrtve, popadale po moru. Plavetnilo je potamnjelo i postalo prazno, beskonačno prazno. U gostionici „Kod Mare“ otac ne zna da su zlatne ptice mrtve. Ili možda zna? Možda zato ni ne dolazi? Možda ih ne želi ili ne može oživjeti? Do jutra prazno je njegovo mjesto u postelji. Petice! Želim ih nebrojeno mnogo, ne bih li vratila oca! Osmi osnovke. Razumijem mnogo više, a želim što manje shvatati. Želim da ništa, ništa ne znam. Da me  ne bi boljelo.

   Peto ogledalo. Uzburkano more. Vjetar huči i raznosi mrtva tijela zlatnih ptica. Otac izlazi iz sobe, tiho. „Ne, tata!“ On se vraća. Skrušeno..“Sve je gotovo. Promašeno“ Moje su oči pune molbe. Godine sreće umrle su kao zlatne ptice. Majka plače u krevetu. Tata je htio u vječnost bez zaborava. A ja bih željela sliku s prvog ogledala! Samo to!

Čudni su putevi Gospodnji, i ljudske sudbine isprepletene kako ni najmaštovitiji pisac ne bi mogao napisati. Parče životnog kolača svako traži i trudi se da mu traje što duže, ako može - večno, jer unikatne naočari kroz koje samo mi gledamo svet nastaju s nama i odlaze s nama, i niko više nikada neće kroz njih gledati na naš način.

S Kosova  davno krenuše moji s Arsenijem i nove domove podigoše u Bačkoj i i Sremu. Mnoge nije dugo držalo mesto pa podno Papuka  u Slavoniji sviše nova gnezda. Poče crna 1941, dedu odvedoše u Norvešku, da na Krvavom putu zauvek ostane i da mu Norvežani brinu o grobu i dan danas. Baku sa četvero dece u Staru Gradišku, verziju Jasenovca, odakle nikad izišli nisu. Tatu i strica deportovaše u Nemačku, na prinudni rat, ne znajući provedoše skoro celi rat na 100 km jedan od drugoga. Sestra im ostade kod dobrih ljudi i kasnije se sve troje pronađoše preko lista “Arena”, koja je tražila pogubljene porodice. Tatu oslobodiše 1944. i on se priključi partizanima, i tako na Dan pobede upozna jednu prelepu crnku, partizansku bolničarku, i ljubav na prvi pogled kruniše se siromaškim brakom. Sa jednim koferom, čitavom svojom imovinom, tražili gnezdo i hleb. U Slavoniji rodi im se prvo detence, i umre posle 17 dana. Slomljeni, digoše glavu, pa ponovo. Brat je bio planiran i željen, osmehnuo im se srećom. U sirotinji mama ga čuvala u Metkoviću, bez vode i struje, tatu poslaše na doškolovanje u Beograd. U jednom viđenju nastadoh ja, Greška, neplanirana, tada nipošto čekana, u nemanju i bedi. Planiran mi bio nepovrat, šta ću još ja u toj sirotinji? I tetka, nesrećna bez dece, umoli majku da me zadrži kako zna i ume, gde se nakrpi za jedna dečja usta, nakrpiće se za još jedna, pomoći će i ona. Tako se Greška rodi iste godine kad je tetka umrla, i simbolično na ovom svetu ispraznila mesto za mene. Ne dadoše mi ime tetkino, zlatno i lepo,  da ne budem nesrećna na tetku. Nameniše ime one koja je ostala u logoru zanavek, Gordane, pa gde ćeš tužnije sudbine?? Rodi se pre mene stricu devojčica, ona dobi to ime, a meni zaboraviše da daju ime druge nesrećnice što ostade u logoru, Nevenke. Dobih ja ime svoje bake, ali se ubrzo pokaza da sam ista kao sirota Nevenka, pa se familija krstila preda mnom, činilo ima se da vide duha! Izgleda da sam i trebala da se rodim, da nastavim Nevenkine stope i život nastavim, rascvetam, završim lepše nego je ona. Da li je siromašno, ali lepo detinjstvo u Makarskoj i Sućurju u moru pod krilom galeba plivala Nevenka ili Greška? Da li je nežne ljubavi pod borovima volela Greška ili Nevenka? Da li je u životnom mozaiku svakome namenjena određena kockica? Ima li svako od nas svoje mesto unapred određeno, rodio se kao planiran i željen ili bio tegobna Greška?