Čudni su putevi Gospodnji, i ljudske sudbine isprepletene kako ni najmaštovitiji pisac ne bi mogao napisati. Parče životnog kolača svako traži i trudi se da mu traje što duže, ako može - večno, jer unikatne naočari kroz koje samo mi gledamo svet nastaju s nama i odlaze s nama, i niko više nikada neće kroz njih gledati na naš način.

S Kosova  davno krenuše moji s Arsenijem i nove domove podigoše u Bačkoj i i Sremu. Mnoge nije dugo držalo mesto pa podno Papuka  u Slavoniji sviše nova gnezda. Poče crna 1941, dedu odvedoše u Norvešku, da na Krvavom putu zauvek ostane i da mu Norvežani brinu o grobu i dan danas. Baku sa četvero dece u Staru Gradišku, verziju Jasenovca, odakle nikad izišli nisu. Tatu i strica deportovaše u Nemačku, na prinudni rat, ne znajući provedoše skoro celi rat na 100 km jedan od drugoga. Sestra im ostade kod dobrih ljudi i kasnije se sve troje pronađoše preko lista “Arena”, koja je tražila pogubljene porodice. Tatu oslobodiše 1944. i on se priključi partizanima, i tako na Dan pobede upozna jednu prelepu crnku, partizansku bolničarku, i ljubav na prvi pogled kruniše se siromaškim brakom. Sa jednim koferom, čitavom svojom imovinom, tražili gnezdo i hleb. U Slavoniji rodi im se prvo detence, i umre posle 17 dana. Slomljeni, digoše glavu, pa ponovo. Brat je bio planiran i željen, osmehnuo im se srećom. U sirotinji mama ga čuvala u Metkoviću, bez vode i struje, tatu poslaše na doškolovanje u Beograd. U jednom viđenju nastadoh ja, Greška, neplanirana, tada nipošto čekana, u nemanju i bedi. Planiran mi bio nepovrat, šta ću još ja u toj sirotinji? I tetka, nesrećna bez dece, umoli majku da me zadrži kako zna i ume, gde se nakrpi za jedna dečja usta, nakrpiće se za još jedna, pomoći će i ona. Tako se Greška rodi iste godine kad je tetka umrla, i simbolično na ovom svetu ispraznila mesto za mene. Ne dadoše mi ime tetkino, zlatno i lepo,  da ne budem nesrećna na tetku. Nameniše ime one koja je ostala u logoru zanavek, Gordane, pa gde ćeš tužnije sudbine?? Rodi se pre mene stricu devojčica, ona dobi to ime, a meni zaboraviše da daju ime druge nesrećnice što ostade u logoru, Nevenke. Dobih ja ime svoje bake, ali se ubrzo pokaza da sam ista kao sirota Nevenka, pa se familija krstila preda mnom, činilo ima se da vide duha! Izgleda da sam i trebala da se rodim, da nastavim Nevenkine stope i život nastavim, rascvetam, završim lepše nego je ona. Da li je siromašno, ali lepo detinjstvo u Makarskoj i Sućurju u moru pod krilom galeba plivala Nevenka ili Greška? Da li je nežne ljubavi pod borovima volela Greška ili Nevenka? Da li je u životnom mozaiku svakome namenjena određena kockica? Ima li svako od nas svoje mesto unapred određeno, rodio se kao planiran i željen ili bio tegobna Greška?