[ Moje priče
]
15 Januar, 2012 20:32
Upoznavanje Leptira
Nikad nisam verovala u slučajnosti i jednostavno znam da se sve događa s razlogom i svrhom. Jedno se desi da bi pokrenulo drugo ili treće, četvrto. Zato nikad ne treba suditi o prvom događaju, možda se iza njega kriju lavine lepih doživljaja.
Pre više godina započela sam saradnju sa ozbiljnim i velikim novinama koja je kao rezultat imala seriju medicinskih tekstova namenjenih upoznavanju problematike kojom se bavim i lakšem snalaženju pacijenata u njoj. Stotine pacijenata stigle su mi posle tih intervjua, jer su shvatili ko može da reši probleme koje oni imaju. Da bude interesantnije, pacijenti su dolazili sa novinama pod miškom i potcrtanim pasusima koji su opisivali njihov problem. Kasnije, kad bismo izvršili ispitivanje, pokazivalo se da su svi pravilno postavili dijagnozu, što je kompliment novinarki koja je radila intervjue. Pravilno je prenosila naš razgovor.
Ista novinarka je imala u mislima svoju koleginicu, koja je stalno bežala od lekara moje branše, iako je odavno trebala da ima kontrolu. Prva novinarka je smislila malu podvalu: zamoliće koleginicu da mi donese primerak dodatka u novinama čim iziđe, tri dana pred objavljivanje. Time će nju naterati da dođe kod mene, a meni je šapnula da to radi tendenciozno. Naravno, odmah sam koleginici dogovorila ispitivanje, koje je pokazalo da nema razloga za brigu, ali nas je i zbližilo. Sa prvom novinarkom sam na ozbiljnoj saradnji, bez češćeg druženja, a druga mi je postala prijateljica koju zovem Leptirom, zbog njene živahnosti. Očigledno sam prvu novinarku upoznala da bih dobila novu prijateljicu!
[ Moje priče
]
11 Januar, 2012 21:31
Voz
Pacijent se često veže za lekara kao svoj oslonac i lekar postaje neophodnost za život koja prevazilazi domete medicine. Takvih primera ima jako mnogo. Ko od nas nije upoznao moć osmeha lekara ili sestre, osmeha koji oslobađa od straha i omogućuje nam da podnesemo teške intervencije, bolne procedure? Kako nastojim da čoveka sklopim iz kockica i sastavim celinu, kao pazl, iz stotina nalaza i drugih mišljenja, šalju mi kolege iz drugih ustanova kad treba shvatiti celinu, a ne samo ono što je u domenu specijalnosti.
Godinama mi dolazi Ljubinka, moja vršnjakinja. Problema ima nebrojeno, nešto iz moje oblasti, mnogo više iz drugih. Izvlačila sam je iz svega i svačega. Kad sastavim sve njene probleme u jednu priču, znam šta ona može, a šta ne, dok drugi uglavnom prihvate da znaju deo. Ali su svesni njene kompleksnosti, pa za sve kažu: „To će Vama Vaša doktorka...“ ne misleći na lekara opšte prakse, nego na mene. Prihvatile smo to obe, pa nijedan korak ne preduzima pre savetovanja sa mnom. Ako idem na odmor, nju hvata panika, ne zna kako će pregurati taj period.
A od 1999. me zove majkom. Smešno bi bilo ako ne znamo razlog. U toku rata je njen otac u Surdulici bio loše, pa je htela da ode kod njega. Ona, kojoj treba pomoć za svaki korak. Kupila kartu za voz i s kartom došla kod mene da me pita za dozvolu. Nisam joj dozvolila. Nije mogla da pomogne ocu, a svoje stanje bi bitno pogoršala. Nije otputovala. Voz je bombardovan u Grdeličkoj klisuri i njen vagon je pogođen, stradali su neki iz njene porodice. Poginula bi da je bila u tom vagonu. Otada, Ljubinka me zove majkom. Smem li da joj to zabranim?
[ Moje priče
]
10 Januar, 2012 09:34
Zar ja - skijaš?
Rođena sam 100 metara od mora u gradiću u kome se škola prekidala kad počne da pada sneg, jer će se otopiti do kraja časova, pa da deca vide sneg. Nikad klizala, nisam ni imala po čemu, osim po problemima. Dolaskom u Beograd upoznah sasvim drugačije zime, čak sam i postavljene čizme i debeli kaput kupila! Već posle tri godine rešio je suprug da mi pokaže čari zimovanja. Prvo 1975. u Visokim Tatrama, Slovačka, prelepim planinama. Za prvi put, naučiti hodati po snegu, planinariti terenima gde su lavine česte, grejati se u planinskoj kućici uz topli čaj između nekoliko sati snežnih pešačenja. Nije bilo lako, ali ostadođe divna sećanja na skijaške terene Štrbske Pleso i Tatranske Lomnice i prvu skakaonicu koju ikad videh. Sledeće zime kupismo slovačku opremu pa počeh nevešto skijati u Tatrama. Po Durmitoru 1977. volela sam terensko skijanje i otkrivanje neugaženih snežnih predela kojima niko još nije prošao. Već se Šara 1979. pokazala u svoj svojoj lepoti, predivni tereni kao stvoreni za veleslalome. Bohinjska Bistrica 1980. i skijanje na Kobli, s pogledom na Triglav ostadoše u prelepim uspomenama. Kad smo se popeli na Koblu u skijaškim cipelama, planinari su tražili da se uključimo u sledeću ekspediciju na Triglav! Semenik u Rumuniji 1981. postaje prekretnica, jer se upisujem u školu skijanja bivšeg šampiona Rumunije po imenu Kornelius Ružička. Ne bih baš da se hvalim, nisam bila talentovani skijaš, a ko je još video Dalmatinku dobru na skijama? Ali sam naučila da uživam u spustu i slalomu, da koristim žičaru (ne preterano vešto) i da konačno moje skije idu tamo gde ja hoću, a ne gde one hoće! Posle toga skijanje na Divčibarama predstavljalo je radost, jer sam konačno umela da upravljam skijama kako sam ja htela. Kopaonik 1982. smrzao me do koske, nije me oduševljavalo skijanje po zaleđenom Starom Rudištu. Tari 1988. prikazala sam svoje poletarce koji su počeli da skijaju i preuzimaju štafetnu palicu od roditelja. Sledeća Tara 1990. za mene je bila više sankanje nego skijanje, dok stariji sin upisuje skijašku školu. Vlašić sa zaleđenim padinama i temperaturom do -25 ostade mi 1991. u trajnom smrznutom sećanju. Moja skijaška “karijera” završila se 1992. na Zlataru, posle čega sam skijašku opremu predala naslednicima.
Iz ovog perioda nemam digitalne fotografije, pa ih ne mogu postaviti, a skeniranjem brojnih albuma ne volim da se bavim, pa ćete ovog puta dobiti guglovan izbor pomenutih planina. Nadam se da ne zamerate.
[ Moje priče
]
03 Januar, 2012 17:21
Neobična majka
Kad moj sin nekom drugome priča o svojoj majci, voli da kaže: “Ona je startovala Tita i uvela seksualnu revoluciju u Makarskoj“. Podrazumeva se da ovo ne treba shvatiti bukvalno. Obe postavke imaju svoje objašnjenje.
Karavana brigadira je okupila 2000 brigadira koji su gradili Jugoslaviju i mladih aktivista. Naravno, bila sam u drugoj grupi. Kolona od 50 autobusa obilazila je sva posleratna gradilišta, Šamac-Sarajevo, Brčko-Banovići itd. Stigosmo u Slavonski brod, ugostili nas vojnici u kasarni, vojnički pasulj i recitovanje uz logorske vatre. U neko doba pozvaše nas u dom kulture, velika sala sa zgodnom galerijom. Zadranin Mišo i ja smestismo se na galeriji, ostali počeli da plešu. Kad li dolaze rmpalije i strogo nas pozivaju da napustimo galeriju. Bez objašnjenja. Siđosmo u salu. Posle kraćeg vremena dolaze Tito, Jovanka i cela svita. Smeštaju se na galeriju. Čine čast Karavani brigadira. Brigadiri započinju Kozaračko kolo, cela sala igra. Utom meni pade paklena ideja na pamet:“Mišo, ja ću pozvati Tita na ples, a ti pozovi Jovanku!“. Prilazimo galeriji, nalazim se na dva metra od Tita, deli nas samo ograda galerije. Mišo iza mene, čim ja pozovem Tita, on će Jovanku. Ne primećujem da li nas neko popreko gleda. Tito me pogleda, nasmeši se i meni se noge odsekoše. Jedini put u životu ostala sam bez reči. Ono „Druže Tito, jeste li za ples?“ neće da pređe jezik, pa neće. Udahnula sam duboko, Tito me gleda, Mišo me gurka, ali glas ne izlazi iz grla. Konačno Mišo preseče nezgodnu situaciju, šapne mi „Kukavico!“ i odvuče me. Nisam se osvrnula da vidim kakav mi je pogled Tito uputio. I dan danas žalim za propuštenom prilikom, ali...mnoge prilike dobijate jednom u životu, do vas je kako ćete ih iskoristiti.
A kako sam uvela seksualnu revoluciju? Nisam, časna reč, ali može tako da se prevede. Meri Kvant uvela miniće, stigla moda, ali u školu ne može da uđe. U školi se nose uniforme, školske kecelje, strogo do kolena i preko. Sve na isti kalup. Bila sam vitka, sa dugom kosom do početka butina, izgledala dovoljno dobro za minić. Sašila sam mini uniformu, jedva malo ispod butina, saginjanje strogo zabranjeno. Kad sam se pojavila u gimnaziji, tajac. Najbolji đak Makarske, omladinski predsednik, član svih mogućih tela koja odlučuju o podobnosti za mlade (naprimer član komisije za odobravanje koje filmove mladi ispod 18 smeju da vide) obukla uniformu-minić, i to kakav minić! Profesori nisu ni reč rekli, meni nisu smeli. Devojke su smesta prihvatile izazov koji su jedva čekale i sutradan su sve uniforme bile skraćene na mini dužinu! Da li je time baš počela seksualna revolucija u Makarskoj, kako zamišlja moj sin, ocenite sami.
[ Moje priče
]
28 Decembar, 2011 20:22
Iznenađenje
Pre nekoliko godina velika kompanija pravila je prednovogodišnje slavlje u prekrasnom hotelu, sa odličnom muzikom i izuzetnom uslugom. Održane su govorancije koje su prenosila dva video bima. Bend svira, peva, trudi se, kelneri se razleteli, društvo je odlično, sve je fenomenalno, samo meni noge igraju u mestu. Cipelice bi da krenu, ali niko ne počinje ples, svi čekaju glavnog. A glavni nikako da shvati šta se čeka. Poznavala sam mu saradnicu, pa sam joj šapnula da se očekuje da domaćin otvori ples, a ako nema s kim, javljam se dobrovoljno. Dok mu je prenosila poruku, pogledao je ka meni, podigoh čašu u znak pozdrava. Niko nije primetio dogovaranje. Zato je ono što je sledilo bilo kompletno iznenađenje. Gospodin je otišao do benda, rekao nešto i bend je promenio melodiju. Između brojnih stolova krenuo je ka mom, naklonio se i pozvao me na ples. Totalni šok u sali dok smo izlazili na podijum, dva video bima prenose, svi se pitaju: „Zašto baš s njom?“ Dok smo plesali, zahvalio mi je na ideji i rekao da se pitao zašto ljudi ne plešu, ali mu nije palo na pamet da sam započne. Čim smo odigrali dva kruga, sa svih strana se podijum punio i do kraja večeri ples nije prestajao. Pred zoru se direktor progurao do mene, u centru najživljeg plesa i rekao: “Hvala Vam! Ovog ne bi bilo bez Vas!“
Sledeće godine sam ponovo pozvana na prednovogodišnju žurku. Isto mesto, isti scenario. Pitala sam se da li je ekipa nešto zapamtila od prošlogodišnje lekcije. Čim sam sela, priđe jedna saradnica i šapne: “Imamo iznenađenje za Vas!“ Tri plesna para iz poznate plesne škole izvedoše latino potpuri. Svakako, na to je mislila. Ali ona mi opet priđe i reče: “Imamo iznenađenje za Vas!“ Voditelj najavi da će plesači odabrati dobrovoljce u sali da otplešu ča ča ča. Prvi plesač pravo stiže do mene i izvede me. Dok su izvodili ostale, plesač i ja se dogovorismo o taktici. Bila sam već dva meseca u plesnoj školi i znala osnovnu koreografiju ča ča ča. Drugi nisu bili plesači, pa nije čudo što smo nas dvoje bili najbolji plesni par. Slatko sam iskoristila šansu da plešem sa profesionalcem.
Eh, ovakva iznenađenja volim!
