[ Moje priče
]
27 Decembar, 2011 06:45
Nepismen?
Danas je takvo vreme, ko ne ume da koristi kompjuter, praktično je nepismen. Samo duboke godine i velika neimaština opravdanje su za neznanje.
Njemu je reč svakodnevica, ono u čemu je najbolji, čime osvaja, dobija i gubi, kad reč zloupotrebi. Stara pisaća mašina u malom gradu sasvim mu je dovoljna. Da otkuca ono što je napisao, pošalje na neki konkurs, pripremi za štampu. Poslednju je knjigu objavio pre zaboravljeno mnogo vremena. Za novu nema više konstrukciju koja mu je ranije bila dobitna: nagrada na konkursu ili pomoć žene. Sam niti može niti ume. Piše stalno, u vedrim fazama ljubavne, u tamnim fazama mračne pesme pune umiranja i truleži. Kad mu je ona otvorila vrata svog srca, zavirio je i u svet koji nije poznavao: kompjuterski. Nije se tu snalazio, ona je sve radila, on se divio. Nije ni pokušao da nauči, znao je da su njegove mogućnosti i sposobnosti daleko od njenih. Uživao je u tome da sve napisano bude jako brzo uneto u kompjutersku datoteku. Čak mu je i blog otvorila, pisala njegove pesme, diktirao joj odgovore na komentare. On to nikad ne bi mogao da nauči. Zamišljao je da je bloger, ta mu se ideja jako dopadala.
Sad je prošlost svima. Njoj, blogu, pa i samome sebi. Ona mu je zanavek zalupila vrata svog srca. Bar da je ostavila odškrinut prozor...ni toliko. O blogu je mogao samo da sanja. I kad bi se nekom kompjuteru približio, pojma ne bi imao kako da mu priđe, pročita, pominje li ga još neko, seća li se.
Bolje da ne ume, jer bi ga rastužilo da zna da ga je blog zaboravio mnogo brže od nje. Kao da nikada nije ni postojao. Voleo bi da je ostavio nekog traga, da ga se bar neki sećaju...ali baš i nije.
Niko ga ne pamti.
[ Moje priče
]
21 Decembar, 2011 18:17
Ko nije voleo, nije živeo
Svaka ljubav ugradi ciglu u zdanje našeg života. Uzvraćene i ispunjene ljubavi izgrade odmah ceo zid. Druge ostave samo za ugao prozora. Ona prva je uvek kamen temeljac, na koju zidamo dalja iskustva i sećanja. Mnogo od nje zavisi. Ali, ma kakva bila, ma kao završila, svaka je dragoceni deo naših uspomena i temelj naše snage. Često nismo ni svesni koliko nam znače, dok nas nešto u životi ne podseti koliko ih još pamtimo iako su davno prošle. A zašto? Zato što je u svakoj bilo bar zrnce lepote, razlog zašto smo uopšte bile s tom osobom. I kad vreme prođe, sve ono ružno čime se veza završila briše se, a zrnce ili kamenovi lepote pamte se. I tako treba da bude. Ma šta se desilo, ma kako nas ljubav povredila, nikad ne smemo o njoj da kažemo ništa ružno, jer time direktno sebe ružimo. Ne vredimo ni mi ako smo bili s nedostojnom osobom, zar ne?
Prva ljubav uvek zadržava posebno mesto u našoj kutiji uspomena. Uvek će prvi poljubac pod borovima, uz šum mora i mesečev sjaj, pripadati R. i nijedan drugi neće biti kao taj, prvi. Da li je moglo da traje, dugo sam se pitala. Čim nije potrajalo, nije ni moglo.
Najnežnije uspomene delim sa Ž. i mislim da nikad nećemo shvatiti zašto smo se ustvari razišli. Dobro, kriva sam ja...nisam smela da ga ispustim, trebala sam proceniti koliko vredi. Na moju dušu.
Sa A. sam dobila sve što kod muškarca volim i cenim. Saznanje da postoji Mr. Savršeni za mene. Onaj koji pleše kao plesni šampion, koji peva kao Domingo, koji priča viceve da me iskida od smeha, a u 4 oka uglavnom zatvara sva četiri...od lepote. Nije moglo da bude zauvek, jer želje su jedno, a realnost drugo. Sada na nekom oblaku natpevava anđele.
S. je otac moje dece. Uradio je mnogo, jako mnogo, neizmerno. Za dobar brak treba mnooooooooooogo tolerancije, zatim tona strpljenja i još toliko ljubavi. Koliko smo slatkih kolača, a koliko gorkih hlebova pojeli, znali smo samo mi, a verujem da 99% ljudi na blogu ne može ni zamisliti toliko bračni staž koliki smo imali. Još manje parova će ga imati. Obožavao me je i na onaj svet otišao s mojim imenom na usnama.
Zabranila sam K. da objavi nebrojeno mnogo pesama koje mi je napisao. Zašto, ako me je voleo i ako sam ga volela? Zato što pesme traju dok ljubav traje, a one su večne kad se objave. Ljubav je umrla, ništa je više ne može oživeti, pa su i pesme izgubile smisao i čar.
Mogla bih objaviti antologiju pesama koje su mi pisali zaljubljeni pesnici, oni koji nikad nisu uspeli da mi priđu na udaljenost srca. Ipak, ona nikad neće videti štampariju. Najsigurniji su u mom sećanju svi ti darovi srca. Neka tu i ostanu!
[ Moje priče
]
20 Decembar, 2011 14:36
Jelka
Nije nikad imao novogodišnju jelku. Niti osećaj porodice, da je kiti za nju. Jelka je uvek simbol porodične topline, mnogo više nego same Nove godine. A ko nema toplo ognjište, nema ni jelku. Kad je ona došla, prvo je pitala: “A gde je jelka?” Nije baš ni razumeo pitanje. Kakva jelka? Pobrinula se brzo da razume. Cap carap, jelka kupljena, ukrasi doneseni, preovlađuju crveni, zelena lepotica postavljena, na vrhu zvezda. Prelepa, nameštena tako da se odmah vidi kad se uđe u stan. Radovao joj se kao malo dete, nije je ni posle sklonio, stajala je mesecima i razgaljivala svaki pogled. Onda je ona rešila da je spremi, da ne skuplja prašinu. Kompletnu s ukrasima.
Nova godina se bliži. Kad krene da se priprema, setiće se jelke. Naći će je spremljenu i izneti. Ali nje više neće biti pored njega. Nikad više. Dok on bude sedeo sam pored jelke, ona će kititi drugu, daleko odatle, drugom čoveku na radost. Onome koji ju zaslužuje.
[ Moje priče
]
17 Decembar, 2011 18:10
Cipelice za doček
Ponavljam priču po želji jedne drage osobe i dajem zadatak za razmišljanje i pisanje: Nova godina koja mi je ostala u sećanju.
Nekako sam uvek Novu godinu povezivala sa kićenjem jelke, sjajnim kuglicama i ukrasima na njoj, sa lepo spakovanim poklonima ispod nje. Ispraćala bih staru i ulazila u novu godinu zavisno od mogućnosti i raspoloženja…češće zavisno od mogućnosti. U neka lepša vremena podrazumevala se noć ispunjena dobrom muzikom i plesom, onda su sledili porodični dočeci sa decom kad su se dečja lica ozarivala pri pogledu na jelku i poklone. Bilo je ispraćaja kojih se ne bih rado sećala i koji su bili sve, samo ne svečarski. Za doček 2010. nisam ništa planirala, ali neko drugi jeste. Prijateljici majka doputovala uoči praznika iz daleke Rusije, pa se spremala sa suprugom i njom na elegantan doček u dobrom hotelu. Troje ih je…setila se mene. Sinovi mi svaki na svoju stranu, sa njihovim društvom. Predloži da im se pridružim, zna da volim dobru muziku i igru…uvek se može plesati i grupno, ako nemam partnera. Sin odvoji parice za doček i reče: “Ovo ti je poklon za novu…” Ideja se dopade i drugoj prijateljici, i ona reče proročansku želju: "Dabogda ti se cipele raspale od igre! " Dovezoh se u prekrasno okićen hotel, sala i usluga ispuniše sva moja očekivanja, kvalitetna živa muzika odmah počela sa podizanjem raspoloženja. Prijateljica i suprug odlično igraju, odmah otvoriše ples. Njena mama i ja igruckamo pored…i u jednom trenu shvatih da mama odlično prati ritam, pa odlučih da ona bude partnerka, ja vodim…uhvatih mamu i, bez imalo lažne skromnosti, ispadosmo najbolji plesni par u sali. Šteta što nije bilo zvaničnog izbora! Odigrale smo nas dve bezbroj dobrih bečkih i engleskih valcera, fokstrota, bluzeva, mama savršeno pratila…Jedna živahna samba igračica zabode štiklu u moju nogu, ali nije bilo većih posledica. Tek posle ponoći primetih da mi nešto noga zapinje. Sklonih se, a ono potplat rascepljen celom dužinom! Klapa kao patkov kljun. Nekako se odgegah do svog mesta, pa u svečanoj tašnici nastade potraga za gumicom ili koncem… nečim što će potplat fiksirati bar toliko da mogu hodati. Okolina se pocepala od smeha, a i meni mnogo smešno. Vezujem cipelu, a svi okolo aplaudiraju…Igra se tako završila. Zahvalih se mojoj odličnoj partnerki i zaključih da originalniji i lepši doček nisam imala…
I šta bi od godine koja je tako dočekana? Mnogo lepih događanja, veridba, svadba, ispunjen plan putovanja, a na kraju i emotivna dešavanja daleko iznad očekivanja. Možda bih mogla i za ovaj doček pocepati neke cipelice…za sreću?
[ Moje priče
]
14 Decembar, 2011 11:48
Zašto nisam rođen u znaku raka?
Kad nešto malo znamo o astrologiji, lakše razumemo druge ljude na osnovu poznavanja znaka, podznaka i eventualno rasporeda ličnih planeta. Ali šta utiče na to da se neko rodi baš u tom znaku? Mnogo toga, od toga kad je začet, do toga kakva je bila trudnoća majke i šta je odredilo vreme porođaja. A znak se određuje u trenu kad dete na porođaju zaplače.
U prvoj trudnoći prošla sam dobro, ali na porođaju jako čupavo, tako da je malo nedostajalo da se i beba i ja preselimo među anđele. Nije bilo dobro što nisam kukala kad sav normalan svet vrišti, pa nije prepoznato da mi je život ugrožen. Čim je raspoznato, urađen je carski rez i spaseni smo oboje. U drugoj trudnoći uzela sam uzde u svoje ruke od početka do završnice, rešena da mi iskustvo pomogne ka boljem ishodu. Po terminu, bebac je trebao da se rodi u znaku raka. Moj akušer je nameravao da ode na odmor baš kad je meni potreban. E, to ne može! Spakovala sam torbu sa stvarima, sinčića odvela u obdanište i nacrtala se u bolnici. „Došla sam da procenimo da li je vreme“ rekla sam. Pregledao me, beba je spremna.
„Možemo da sačekamo još 10 dana, do termina“ odgovori mi akušer.
„Onda Vi nećete biti tu. I ja sam spremna“ rekla sam.
„Onda sam i ja“ reče mi.
Ranije planirana priprema za carski rez od sedam dana završena je za tri sata. Za to vreme telefonirala sam suprugu da mi donese torbu ostavljenu pored vrata, da je lako nađe, i da posle ode po dete u obdaništu.
„Šta će ti torba?“ pitao je zblanuto.
„Porađam se“ odgovorila sam.
Torba pristigla, kolica dovezena po mene, pravac u operacionu salu. Bebac se rodio bez maltretiranja, ne kao njegov brat.
Mnogo kasnije sin mi je zamerio što nisam sačekala termin i rodila ga u znaku raka. Umesto odgovora, poslala sam ga na časove kod pravog astrologa. Prestao je da mi zvocka kad je shvatio da je blizanac daleko lakša varijanta za onoga ko nosi taj znak.
