Moglo bi se reći da su imali solidnu vezu osuđenu na neuspeh. Prijatno za oboje, ali neusklađeno. Kad ga je uhvatila u lažima, otišla je od njega zbog nepoverenja. Nastavio je da je bombarduje izjavama ljubavi u koje ona više nije verovala. Kukao je, molio, pretio, kako kada. Retko bi im se putevi ukrstili da se vide, no tada bi mu nedvosmisleno davala do znanja da nisu više u zajedničkoj priči. Kad joj je javio da putuje u njihovo gnezdo, gde im je mnogo puta bilo lepo, prisećao se, svaka stanica je mirisala na njih dvoje, svaki kilometar bliže gnezdu boleo je...slao je besomučno poruke, pune nade će se ona predomisliti i doći. Pa poruke kad je stigao, sam, tužan bez nje, njene slike bole, zovu je da se vrati, da mu dođe. Smeškala se dok je čitala te poruke i pitala se dokle čovek može ići u ubeđivanju nekoga ko je izišao iz njegovog života. Sledećeg dana je pomislila kako se on budi tamo sam, bez nje, i zapitala se koliko će mu trebati vremena da krevet ispuni- nekom drugom. Ne dugo, zaključila je. Takav je čovek, ne ume da bude sam. Vraćala se iz grada autobusom, gužva, nigde mesta. Baš joj nije prijalo stajanje, guranje, pa je nastavila da se provlači do mirnjeg dela autobusa. I onda ga je videla. Sedeo je ispred nje s nekim muškarcem i glasno se smejao. Htela je da se vrati, da je ne vidi, no utom je čula nešto što ju je zadržalo. “Zamisli sad nju tamo. Dolazi i ljubi vrata!“ „Zašto misliš da je tamo?“ upita ga drug. „Toliko sam je ubeđivao, molio i kumio, da mi je nešto sažaljivo odgovorila. Smilovala se nada mnom tako jadnim i siguran sam da je sada već tamo. Prevalila toliki put, dolazi pred kuću i ljubi vrata. Kako je to slatka osveta!“ Tako li je on zamislio! Da je namami molbama i ismeje? Ubeđen da je ona tamo i da ga traži? A on ovde uživa u slatkoj osveti.
Progurala se malo napred, očešala ga u prolazu tek da je primeti i pogledi su im se sreli. Zapanjenost u njegovim očima bila je dovoljna. Izišla je na prvoj stanici.
Priče smo anam i ja pisale na zadatu temu, pojmovi zajednički: razlaz ljubavnika, susret u autobusu. Evo šta je ispalo.
Razmisljankina priča o rubinima podsetila me na moj ukradeni prsten. Kako je sve počelo? Moj suprug, laka mu zemlja bila, nije imao baš mnogo smisla za finese, a i neke je običaje umeo da izokrene kako je njemu odgovaralo. Pred venčanje šetali smo Terazijama. Zaustavio se pred zlatarskom radnjom i tražio da uđemo. Nije me to zanimalo, pa sam htela da nastavim šetnju. „Samo da vidiš!“ reče. Dobro, ušli smo. Tražio je da iznesu prstenje i rekao da biram. „Šta će mi, ne nosim prstenje!“ rekla sam. Insistirao je. Dobro, izabrala sam jedan omanji, jednostavan, s rubinom. Zapakovan je, uručio mi ga je i to je bilo to. Retko sam ga nosila, više je boravio u kutijici nego na mom prstu. Zato se i desilo da nisam primetila odmah kad je nestao. Žena koja je neko vreme čuvala sina dok je bio mali pokrala je i nas i još poveći broj ljudi, odnela mnogo lepih stvari, među njima i moj prsten. Godinama nakon toga, u nekoj prilici kad se razgovaralo o veridbi, ja sam rekla da o tome nemam pojma, jer nisam verena pre venčanja. „Kako nisi kad sam ti dao prsten!“ naljutio se suprug. Tada sam saznala da mi je to bio verenički prsten!!!
Prvi je ostavio duboke tragove u njenoj duši. Čuvala je dugo malu presovanu ružu, onu koju joj je doneo na prvi sastanak, sakrivenu u košulji, da ne vidi niko. Bila je to njena dragocenost, simbol ljubavi. Nisu mogli zajedno, ne zato što je nije voleo, niti što ona njega nije volela, nego što nije bilo dozvoljeno. U pesmama je sačuvala uspomenu na njega zauvek. Pamte se i dan danas, ali nikad nisu nastavili. Slobodan se pojavio kad nije trebao i to mu je bila nesreća, krivica i greh. Zaljubio se u trenu, bez ostatka i rezerve, srce bi iz grudi da izvadi i dade njoj. Ona pak nesposobna da voli novog, kivna na sav muški svet, a nesvesna toga. Prihvatila je udvaranja preko volje, bilo joj žao. Obožavao je kad ona svoju dugu kosu prebaci preko levog ramena, tad ju je najviše voleo. On se zaljubljivao sve više, ona sebe ubeđivala da joj je dobro s njim, da će ga zavoleti. Kovao je planove, kule u vazduhu gradio, video njihovu zajedničku budućnost. Jurio za njom gde god bi otišla, samo bi osvanuo pred kućom ili hotelom. Poklonio joj muzičku kutiju u kojoj je mala balerina plesala valcer „Fascination“. Pomalo ju je gušila njegova ljubav i zahtev da mu kaže te dve slatke reči. A one nikako da joj pređu preko jezika. Pomenula mu je malu ružu, nije trebala. Od tog trena vezao se za nju i u svakom pismu tražio ružicu. Konačno mu je poklonila, jer joj je bilo žao. A sažaljenje je loša baza za ljubav. Krila je dobio kad mu je ružica stigla, knjigu počeo da piše. Ona je pokušavala da ga malo umeri u izražavanju ljubavi, nije uspevala, na sve je reagovao vrlo bolno. Reče joj da je kod nje sve naj, ona ga najbolje poznaje i najviše muči. Svaki njen korak povlačenja propratio bi silovitim napredovanjem. Kriv a nekriv. Osećala se zagušenom, udavljenom. Konačno, rekla mu je da ne ide tako dalje, da ga ostavlja. Krik se prolomio njegov, sve su brane popucale, reke se izlile. Ona je ostala neumoljiva. Dolazio je, molio. Ništa. Pisao, vraćala mu pisma. S vremenom sve je manje pisao, a sve bolnije. Mislila je, zaboraviće. U međuvremenu brojna je srca slomila. Vraćala nekrivima za ono što oni nisu uradili, svetila se nesvesno za prvog. Kad je upoznala svog supruga, mislila je da je kraj njenom traganju. Stamen, čvrst, postojan u izražavanju ljubavi, činio joj se čovekom koji zna šta hoće i ume to da sprovede, ne kao prvi. Dopalo joj se to, nije znala da će joj se o glavu olupati. Razvila se ljubav drugačija od one prve, ali s njene strane čista i iskrena. Kad je krenula njemu na venčanje, zazvonio je telefon. Slobodan se javio, tražio da je vidi. Doneo je knjigu posvećenu njoj. Nije ga videla, otputovala je u pratnji oca, rešena da ne popusti. Kasnije je stiglo pismo u kojem je rekao da je knjigu iscepao, da stihovi nemaju vrednost kad ih ona neće. Njene bračne godine su tekle s oscilacijama, vrlo srećno pa manje srećno. Što je više popuštala, mirnije je bivalo, pa je naučila da previše popušta, mira radi. Jednog dana srela je Slobodana, na ulici su se sudarili pogledi, njegove se usne razvukle u osmeh, pritrčao je. Seli su u parku da popričaju. On se oženio ženom koja ga je jako volela, imali su ćerku, bio pred razvodom, nije išlo. Ubeđivala ga je da vredi spašavati brak, jer ga ta žena voli onako kako ona nije umela. Slušao ju je i stalno dizao oči ka nebu, nasmejan, u neverici što je vidi, kao da je Bogu zahvaljivao. Kad su se rastali, ušla je u autobus, on joj je mahnuo, pa se setio, u panici viknuo: “Kako ti je sada prezime?“ Viknula je odgovor, glas se izgubio u škripi točkova, da li je čuo? Nije ju tražio. Znala je gde je, šta radi, ali ni u najgorim danima svoga braka nije ga poželela potražiti. Zar ponovo srce da mu slama? Na to nije imala pravo. I posle više godina listala je novine detaljnije nego obično. Jedne poznate oči su je pogledale na strani s čituljama, pretrnula je. Slobodan je umro, u potpisu ćerke, dopisuju mamu. Znači, dobio je i drugo dete, ali se razveo. I taman da sklopi novine, primeti drugu čitulju. Njegova saradnica napisala je odu svom šefu, kojeg je očigledno volela. Najnežnije reči ljubavi zažuborile su iz nje. Nekako je bila mirnija kad je to pročitala. Nadala se da je bar na kraju voleo i bio voljen, kako je zasluživao. Otvorila je muzičku kutiju i balerina je počela da se vrti uz „Fascination.“
Slikar je celog života oženjen bojama, samo modele i motive menja. U najboljem slučaju uzeće svoju muzu za životnu pratilju, kao Dali. Vajar ne može bez lepih oblika, u svemu ih traži, kamen mu šapuće šta iz njega da iskleše. Često ostaje sam, kao Mikelanđelo. Pesnik je u srećnom braku s metaforom, ma koja da mu je žena povod za rime. Najčešće i želi da mu je inspiracija nedostižna, jer onda vernije čežnju u stihove pretače, kao što Desanka Maksimović insistira u antologijskoj pesmi "Strepnja".. Samo običan čovek voli običnu ženu i vidi u njoj sve ono što ona jeste, a ne ono što bi želeo da vidi. I obična žena voli običnog čoveka, nalazeći da je savršen samim tim što ga voli. Da li je bolje biti s genijalnim umetnikom ili s običnim čovekom? Zaključak svako izvodi sam.
Astrologiju cenim kao korisnu nauku. Ne zbog toga što će do u tančine predvideti događaje, koje onda možemo pokušati sprečiti ako su loši ili nastojati olakšati ostvarivanje ako su prognoze dobre, nego zato što nam olakšava razumevanje ljudi. Naprimer, ne očekuj tačnost od blizanca (njega su uvek zadržali), ne traži brzo odlučivanje od vage (mora sve da premeri), nikad nemoj misliti da ćeš pročitati škorpiju (zato ona čita tebe), ne padaj na pogled muškarca jarca ( tu su najjači), kod muškarca ovna očekuj vatreno udvaranje, ali i vatrene svađe sa projektilima po kući kad se sve završi. Kad sam počinjala da ponešto učim iz astrologije, rado sam pogađala znakove i sjajno mi je uspevalo. Kasnije, kad sam više naučila, odustala sam, shvativši da znak predstavlja četvrtinu karaktera, podznak drugu četvrtinu, a raspored planeta 50%. Pogađati jednu četvrtinu je simpatično i smešno.
No u prvom periodu zabave s pogađanjima društvo je obožavalo da se igramo te igre. I reče mi pobratim, neverni Toma za sve: “Ne verujem u astrologiju. Nema to veze. Hajde, pogodi moj znak!” Nasmejala sam se i počela: ” Jarac- nisi! Vodolija-nisi! Riba-ni pod razno! Ovan- nisi! Bik-nisi! Rak-nisi ni slučajno! Lav –ne ličiš mi. Devica-nikako. Vaga-taman posla! Škorpija-ne, nipošto. Strelac-nisi.” “Jesi li sve nabrojala? “ “Jesam” rekla sam. “I ja nisam ništa?” Sasvim zbunjena, nisam znala šta da mu odgovorim. Redom sam nabrojala znakove, potvrdila da nije nijedan od tih i šta sad? “Možda sam neki preskočila” rekla sam. “Jesi, preskočila si blizanca.” “Pa ti možeš biti samo blizanac, vidi se iz aviona!” “I jesam. “ Šta me je navelo da u nabrajanju 12 znakova Zodijaka preskočim baš jedini znak na koji moj pobratim liči, nemam pojma, ali otada me zadirkuje da po meni on ne postoji!
