[ Moje priče
]
10 Oktobar, 2011 20:41
Precizno predviđanje
U svom današnjem postu mssams se pita da li su moguća precizna predviđanja, što me je podsetilo na neverovatan događaj koji još ne mogu objasniti.
U gimnaziji sam imala drugara Boška koji je bio neupadljiv po svemu. Kasnije je diplomirao ekonomiju, ali se više bavio proricanjem nego ekonomijom. Na proslavi godišnjice mature, kad smo se svi okupili, on je bio zvezda dana. Svi su čekali u redu da im proriče. I dođe red na mene, gurnuše me, sve sam propuštala bez želje da ga čujem. Ali, na nagovor drugih, sela sam preko puta njega. Uzeo je moju šoljicu od kafe i okrenuo je.
"Ti si nefrolog? Ali tebe najmanje zanimaju bubrezi!"
"Pa to jedino i radim!" usprotivila sam se.
"Radiš, ali te mnogo više zanima sve ispod bubrega!"
"To je posao urologa!" odgovorila sam.
"Nema veze. Uskoro ćeš početi da radiš infekcije niže od bubrega, po tome ćeš postati čuvena, pisaćeš radove, držaćeš predavanja o tome, odasvuda će ljudi zbog toga kod tebe dolaziti!"
Rekla sam mu da je to nemoguće, da takve infekcije ne postoje. Tada nisam ni znala za njih. Godinu dana kasnije moja je bolnica počela da radi bris uretre na hlamidije, novost u našoj medicini. Stiže mi pacijent koji je dva mesec imao jako pečenje pri mokrenju, obišao sve urologe, niko mu pomoć nije našao. Očajan stigao do mene, uputila sam ga na bris uretre, već se za dva vratio s pozitivnim nalazom hlamidija. Dala sam mu terapiju i posle tri dana je došao da me ljubi od sreće, pečenja više nije bilo. On je u mojoj svesci sa 1500 pacijenata imao počasno prvo mesto. Tako sam počela da radim ono što je tada malo ko znao, a druge specijalnosti još nisu shvatile značaj tih infekcija. Trebalo je nekoliko godina dok nisu postale rutinski pregled i dok nisu svi počeli da misle na njih. Za to vreme prošla sam zemlju i Evropu uzduž i popreko pričajući o infekcijama hlamidijama i mikoplazmama, koje su se ubrzo pridružile prvima. Odasvuda su mi stizali pacijenti, mnogi sa sterilitetom izazvanim tim infekcijama. Sada su te infekcije nešto što se rutinski traži i smatra se velikim propustom ako se na njih ne pomisli. Ali kada mi je Boško predvideo šta je predvideo, niko, pa ni ja, nije znao da ću se ovim baviti. I šta da mislim o predviđanjima?
[ Moje priče
]
10 Oktobar, 2011 12:36
Post po želji mediterraneo
Mediterraneo mi je zatražio priču o mladosti, ljubavi, mansardi. Ne pamtim da sam pisala po "narudžbi" još od gimnazije. Pa, da vidimo da li će naručilac biti zadovoljan.
Mansarda mali raj...
Na maloj mansardi s pogledom na more živeli su njih dvoje, u nekom nedavnom vremenu. Tako su se jednostavno našli, zavoleli, počeli da žive zajedno. Kao da je to nešto najprirodnije na svetu. U svemu se podržavali, pomagali, delili svaki trenutak osim kad bi radili ono od čega su živeli. Vodili bi ljubav s potpunim predavanjem i dok bi slatko iscrpljeni ležali, njegov pogled bi odlutao ka stropu, kao da prati neku bubu. Pogledala bi i ona, tamo nije bilo ničega. Samo njegova misao.
„Ti me ne voliš!“ rekla bi ona suznih očiju!
„Volim te više od sebe!“ rekao bi on.
Poljubio bi je, čvrsto zagrlio i ona bi načas zaboravila zašto ga je optuživala da je ne voli. Nije imala nikakve materijalne dokaze, nije primećivala suparnice, bio je stalno s njom. Samo u trenucima njegove misaone odsutnosti nije osećala sebe, njegove misli su odlazile ko zna kuda, ko zna kome. Nekim prošlim neostvarenim snovima? Nekim lepim sećanjima u kojima nije ona? U tim trenucima njegov zagrljaj bi se rasplinuo, kao da ne drži nju, kao da je ne oseća. Njegov duh nije bio s njom. Bila je ljubomorna na misli. Glupo, osećala je. Ali to je bilo jače od nje.
Nije imala hrabrosti da ga pita o čemu tada misli. Samo bi se izvila iz zagrljaja i sakrila negde da plače. Potrajalo bi dok se on seti da pođe za njom. Ne bi mu rekla razlog. On bi je obgrlio, ona bi plakala, i tako do sledećeg puta. Dok joj se nije jednom zagledao u suzne oči i zapitao bolno:
“Zašto plače ona koju volim najviše na svetu?“
„Ljubomorna sam na tvoje misli, što ne znam gde odlutaju od mene!“.
„Bolje da ne znaš, mila. Voleo sam, i kad nam je najlepše bilo, ona je poginula. Mislio sam da to neću preživeti. Jedva sam. Kad si se ti pojavila, ličila si mi na anđela koji mi je poslat da me nauči da ponovo živim. Zavoleo sam te do najveće dubine svog bića. I kad nam je najlepše, ja se bojim. Samo se bojim da te ne izgubim!“
[ Moje priče
]
09 Oktobar, 2011 11:22
Na terasi
Bili su dva sveta, normalno gledajući, nepomirljiva. Njegov je bio svet običnih ljudi koji ne stižu daleko ni u snovima ni u ostvarenjima. Dometi su mu bili natprosečni samo u pisanju, reč je bila njegovo oružje i moć. Igrao se njome kako je hteo, a reč ga je slušala bolje nego što je zavređivao. Davala mu je lažni osećaj moći i veličine. Ona je bila ostvarena na svim poljima, malo toga joj nije pošlo za rukom, svet je bio njen. Videla je što je malo ko mogao, uživala u zadovoljstvima nedostupnim većini smrtnika. Pre njega volela je i bila voljena, snažno i do fizičkog kraja, a znala je da nikad takvog više neće naći. On je pak bio velemajstor emotivnih promašaja. Imali su lepu vezu, koju je on zvao ljubav, a ona prijatnost. Ponavljao je reči ljubavi u svakom trenu i na svakom mestu, bezbroj puta svakoga dana i pisao, pisao beskonačno mnogo o ljubavi. Nije osećala sebe u tim stihovima, iako je on tvrdio da su njeni, da mu je najveća ljubav, da će je ovenčati pesmom. Zajedno su stvarali, umeo je da bude koristan saradnik u pisanju, ona njemu još korisniji. Nije osećala ljubav u njegovom pogledu, ni nestrpljivost u njegovom dodiru, ni čežnju u milovanju. Ali bilo joj je prijatno s njim, umeo je da je nasmeje, opusti, toplina ruke u ruci joj je godila, bliskost je bila tako prirodna. Smatrala je da je to dovoljno, jer nikada više neće voleti, ljubav je sahranila sa svojom najvećom ljubavlju. Prihvatila je njegovo viđenje ljubavi i uživala. On je bio srećan kao nikada pre. Provodili su često dane odmora u malom gradu gde je on imao kuću, opušteno. Svima su izgledali kao sveži bračni par, tako su se i ponašali, i prijalo im je. Volela je da njegovu kuću pretvara u dom, da joj daje toplinu ženske ruke, da je oplemenjuje detaljima koji su podsećali na pripadanje.
Kad nije opravdao njeno poverenje, ostavila ga je. Bez velikih scena i drame. Stalno je pokušavao da je vrati, ali je ona ostala neumoljiva. Dva nategnuto približena sveta izgubila su balans i njegov je ostao mnogo niži od njenog. Ostala je s njim u solidnim odnosima, čuli su se i viđali, ali sada samo kao drugari, što je njemu teško padalo. Njoj je to bilo sasvim normalno. Bilo je, prošlo je, zapamtila je ono lepo i gotovo. Nikad o njemu ružnu reč nije rekla.
Posle nekog vremena službeno je otišla u taj mali grad, na veliki sastanak, gde su došli mnogi njoj dragi ljudi. Takva se prilika ne propušta, čak i uz opasnost da se sretnu. Pa nema veze, ionako su drugari. U slobodnim trenucima prošetala je pored reke, stazom kojom su mnogo puta šetali s rukom u ruci. Svaki most je podsećao na njih. Prišla je poznatoj kući, sveže okrečenoj. Ruže su još cvetale u bašti. Zastala je ispred kuće prisećajući se. Zašto nisu mogli da usklade svoje svetove i da su sada tu zajedno? Nisu mogli. Utom su se vrata terase otvorila i izišla je jedna žena. Nosila je lavor i počela da prostire veš na terasi. Za njom je izišao on, dodavao joj štipaljke, pomagao joj. U jednom trenu su se dodirnuli, on ju je poljubio. Izgledali su kao svež bračni par. Ona je završila prostiranje i ušla. On je ostao još malo, nameštajući termometar koji mu je svojevremeno kupila i u tom trenu ju je ugledao. Pogledi su im se sreli. Videla je tugu. Okrenula se i polaganim hodom vratila u hotel, bez osvrtanja.
[ Moje priče
]
07 Oktobar, 2011 09:20
Ples u mom životu
Plesati. Nešto što sam oduvek volela, otkad znam za sebe. U kraju odakle sam - svi vole i znaju da plešu. To je deo opšte kulture. Prve plesove pamtim do detalja, toliko su mi značili. I one kasnije. Zaljubljivala sam se u plesu, za vreme igre bila prošena. Malo ko je mogao da me osvoji, a da ne zna da pleše. Ko bi prišao, polagao je prvo plesni ispit, pa ako položi, idemo dalje. Ako ne, nema popravnog ispita. Samo jedan izuzetak napravih i pogreših. Zato i nagovaram mlade i srcem mlade da nauče da plešu, da nauče komunikaciju koja se samo na plesu stiče i da putem plesa testiraju ko je za njih.
Naravno, od malena sam decu učila plesu, uz valcere su se budili i uspavljivali. Onda je došlo vreme da ih uputim u plesnu školu. Nije bilo baš jednostavno, ali mali pakleni plan je uspeo i dobih dva sjajna plesača. Jedan se i oženio zahvaljujući plesu. Nisu mi dozvoljavali da dođem u plesnu školu i posmatram časove. Dobro, poštovala sam to.
Uvek sam žurila i zahvaljujući tome imala i povrede. Moja doktorka fizijatar naredila mi je posle rehabilitacije da se aktiviram. Kako? Bazen. Ne dolazi u obzir, tamo se dobijaju infekcije zbog kojih se posle stiže kod mene na lečenje. Vežbanje! Ne dolazi u obzir, ne volim vežbe, volim samo ples. „Pa pleši!“ reče ona. A gde odrasli ljudi mogu da plešu? Nije bilo plesnih grupa za naše potrebe rekreativnog uživanja i relaksacije. Preostalo nam je samo da osnujemo takvu grupu. I osnovasmo je nas dve, grupa je plesala kod Ace Aničića dva meseca, i danas nas pamti. Voleo je naš entuzijazam. Pogodno mesto gde nas je učio izmaklo se, valjalo je naći drugo, za sve nas u grupi zgodno. Pa smo pitali legendu plesa Ivicu Došenovića da naša grupa uđe u njegovu školu. Prihvatio je odmah. Sinovi nisu verovali kad sam im rekla da dolazim u njihovu školu i da će nas Ivica voditi. Za kratko vreme grupa je prozvana doktorskom, mada su u njoj plesali lekari, ekonomisti, novinari, ljudi koji su nešto već postigli u životu. Postala je grupa mezimica škole, svi su rado dolazili da pomažu, da vide to čudo – kako svi plešu tri sata bez da ijednom sednu, odmore se. O nastanku doktorske plesne grupe je Nataša Miljković snimila vrlo gledan prilog za emisiju „Ključ“, ponudivši ga kao rešenje za stres o kojem je govorila. Novine su često pisale o nama. Trener je bio srećan kao malo dete kad je grupu izveo na prvi bal i kad smo svi odigrali valcer otvaranja, ples ponosa na svakom balu. Izneli smo i sledeće balove, punih pet godina koliko se grupa održala. Danas ta grupa ne pleše, pojedinci su ostali u školi, ali se svi okupe na balovima i podsete se znanja koja se nikad ne zaboravljaju i druženja kakvih nigde drugde nema. Moje su knjige ponele plesna imena i na promocijama se plesalo.
Vidimo se na sledećem balu!
[ Moje priče
]
05 Septembar, 2011 10:58
Ljubav je samo reč...
On je bio sve ono što bi svaka žena želela jednom u životu bar nakratko da ima, ako ne može za trajno. Lep, visok, iz gospodske porodice, savršenih manira, pevao je kao Pavaroti, plesao kao se rodio plešući, društvo nasmejavao do suza. Galantan prema damama, umeo je sve dame da prenese preko bare da ne ukvase cipelice Princ iz snova. Za njime se uzdisalo, smatralo se velikim uspehom ako neku primeti.
Ona je bila vedra, zgodna i uspešna. Primećivao je itekako, ali nije prilazio dok nije bio siguran da je emotivno sama, da ne može ništa nikome pokvariti. Počelo je kao ljubav na prvi ples. Ni sam nije očekivao ono što će dobiti kad ju je pozvao. Savršeno položen plesni ispit, uklopili su se kao da su godinama plesali bečki valcer. Kad ju je otpratio na mesto, znao je da će samo s njom želeti da pleše. A s kim se složiš u plesu, i u životu ćeš, znali su oboje.
Pažljivo ju je uveo u svoje društvo, koje je volelo pesmu i igru. To je bio sledeći ispit. Položila ga je lako, brzo postala rado pozivan član ekipe, ona bez koje se ne ide nigde.
Još su pokušavali da opstanu jedno bez drugoga, ali nije išlo. Kad bi sedeli blizu, ruke su im se same približavale, kao magnetom sastavljane. Oči su se tražile među mnogima. U hodu bi se zaustavljao kao ukopan kad bi je ugledao. Kao suncokret se za njom okretao.
I predali su se. Zagrljaj njegov postao je sigurna luka, poljupci slađi od meda, pripadanje bez ostatka. Samo jedno nije davao – reči. Nikad joj nije rekao da je voli. Kad bi ga podsetila, ušuškana u njegovim rukama dok plešu na tu pesmu, on bi je poljubio u čelo i ponovio:
“Ljubav je samo reč i ništa više…”
Trebalo je da prođe podosta vremena dok ona nije prestala da traži reči, da shvati kako nikad nijedan zagrljaj nije sadržavao više ljubavi od njegovog. I danas, kada zna da se anđelima pridružio šapćući njeno ime, ona često sama za sebe pevuši:
“Ljubav je samo reč, i ništa više…”
