Valcer

[ Moje priče ] 19 Avgust, 2009 10:43

Ne volim da se osećam nemilostivom. Ne volim ni da se osećam budalom. Često je teško naći ravnotežu.
Jedom me sin pitao kako razlikujem pravog od profesionalnog prosjaka. Rekoh mu, kad vidim pravog, pokazaću mu ga. I naiđem na damu u crnom, koja je poznavala bolja vremena u svom životu, kako stoji na uglu disrektno pružene ruke, pogleda uprtog u zemlju. Stavih na dlan više od očekivanja, zahvalila mi je toplo, uz naklon glave. Kasnije je ne videh više na istom mestu, verovatno je dobila dovoljno za hleb za taj dan...
A jedan dečak od desetak godina prosi, za hleb, reče. Dadem mu, i slučajno se zadržah malo tu... a on pravo na kiosk po cigarete. Opalih sebi u mislima šamar.
Pre nekoliko dana presretne me pristojno obučen mladić s priveskom Sv. Petke oko vrata: "Molim Vas, možete li da mi pomognete?" i ispriča priču o leku kojeg nema u njegovom mestu, a treba mu još 400 dinara ...prilično uverljivo, i ime leka i nestašica...dadem mu okruglu cifru, toliko sam imala, zahvalio se lepo, ali mi ode nekako čudnim korakom u pogrešnom pravcu, ne ka apoteci...shvatih da sam opet ispala budala. I danas me isti presretne na istom mestu: "Molim Vas, da li možete da mi pomognete?"
"Pobogu, zar opet?"

[ Moje priče ] 14 Avgust, 2009 10:20

Uticaj mačke na kupovinu knjiga

Čini vam se na prvi pogled da nijedna mačka ne može imati veze s količinom kupljenih, pa onda i pročitanih knjiga. I ja sam tako donedavno mislila, dok nisam čula priču o Ljubici i videla je svojim očima. Jednog dana pre podosta vremena maca je ušetala u poznatu beogradsku knjižaru "Plato" i smestila se u izlog. Zaposleni su pokušali da je isteraju, ona se nije dala. Zatim su počeli da ulaze ljudi, zaintrigirani macom u izlogu, i posle pitanja o njoj kupovali knjige...Bilo je logično rešenje da maca ostane tamo gde je sama našla put. Otada ona stanuje u knjižari "Plato" i mnogi šetači Knez Mihajlovom ulicom potraže je u izlogu ili uđu u knjižaru da vide je li na policama. Odnedavno je maca Ljubica promenila knjižaru, valjda je navikla na asortiman, pa se preselila u drugi "Plato" u istoj ulici gde se prodaje muzička oprema. Evo je kako opušteno spava na polici. Molim da je ne budite, ako svratite po neki CD...tiho, moliću lepo!
Ljubica

[ Moje priče ] 12 Avgust, 2009 09:04

Sirtaki života

Ona je na dijalizi 35 godina, toliko godina rad njenih bubrega zamenjuje mašina. Da nije bilo mašine, ne bi bilo nje, 35 godina. Ovako ona živi normalan životni vek, koliko bi i da nije ostala bez svojih bubrega. A ljubav za život, volja, to je kod nje uvek bilo posebno. Pre više godina sedim s kumovima u restoranu, kad ulazi neko društvo. Ne obraćam posebnu pažnju, društvo ko društvo. Kad, iz te grupe izdvoji se lepa mlada dama i s leđa mi prilazi i grli me...iznenađeno ustanovim da su pacijenti na dijalizi iz Smedereva došli u posetu svojim sapatnicima u Beogradu i ovi su iz izveli na večeru. Predvodi moja lepotica. Muzika me uvek sluša, samo im se osmehnem :"Sirtaki", i oni počinju odmah sirtaki. Vodimo ga ona i ja, pa se uključuje cela sala.
Godine prolaze, i kad god je neka zajednička zgoda, ona i ja počinjemo ples. I kad se iskomplikuje nešto, i kad ne ide lako ni lepo, kao što u svakom životu biva, samo joj pomenem: "Opet ćemo nas dve igrati sirtaki!" i osmehom se odmah oboji njeno lepo lice. Tako je sirtaki postao sinonim za uživanje u životu, za razumevanje, za podršku.
Hoćemo li zaigrati sirtaki?

[ Moje priče ] 27 Jul, 2009 11:43

Čovek koji nije voleo rođendane

Smejao se rođendanima, naročito radosti koju sam ulagala u svaki svoj rođendan. Rekao bi:" Smešno je što se ljudi raduju rođendanu, kad su godinu dana stariji! " Govorila sam mu da se svakom danu treba radovati kao da je poslednji, i svakom rođendanu izistinski, jer je jedini naš LIČNI datum. Ali on je imao strah od starosti, od nesposobnosti, gubitka lepote...Nije voleo poklone, nije im se radovao, jer mu je prva asocijacija bila da treba da ih vrati, a nije voleo da razmišlja šta bi ta osoba volela da dobije...Nije razumeo radost s kojom biram poklon nekoj osobi baš za nju, smišljajući čime bih je mogla obradovati. Nije umeo da se raduje tako običnim svakodnevnim stvarima. Umeo je da uživa u pesmi, plesu, o, da, u druženjima gde je bio kralj...ali, eto, plašio se rođendana.
No život je najbolji režiser, i sve nam pojasni kad dođe vreme i stavi kockice na svoje mesto. Razboleo se, medicina mu je dala 5 godina više, i za to vreme VEOMA se radovao svakom rođendanu, i poklonima, ne znajući da li će sledeći dočekati i dobiti poklone...
Sada više se slavi rođendane i ne boji ih se. U nekom svetu samo za plesače verovatno pleše najlepši valcer...vreme tamo verovatno nema nikakvu vrednost...

[ Moje priče ] 16 Jul, 2009 18:05

Verenica života

Prva se ljubav pamti dok smo živi, prvi dodir, prvi poljubac, prvo sve. Isto se tako pamti i prvi spašeni pacijent. On ostaje prva ljubav profesije spašavanja života.
Bila sam mlad lekar, drugo samostalno dežurstvo nedeljom, smena 24 sata. Taman preuzela dežurstvo i završila vizitu, relativno mirno odeljenje, kad hitna pomoć dovozi njega. Teška i zapuštena bolest bubrega, uremija u završnoj fazi, otkazivanje srca i pluća. Životno ugrožen, mora se odmah reagovati. Hirurga brzo ubedih da uradi svoj deo, postavljanje cevčice za peritonealnu dijalizu, i odmah sledi korekcija glavnih poremećaja, sestre i ja koncentrišemo se na njega maksimalno. Povuci – potegni, čas se čini da će sile mraka pobediti, čas da ćemo mi. Tri se smene sestara promenile, ja ne videh dežurnu soba ni krevet, smene nema do sutra. Strah njegov neopisiv: “Ne dajte me!”. Ne dajemo. Umor se odagnava, nema posustajanja. Ujutro sam znala da je pobeda izvojevana. Kad sam predala dežurstvo, on znatno bolje, pregrmeo. Kad se prelomi tanka crvena linija između života i smrti, dalje je lakše, nastupa tim koji oblikuje život. Pripremljen je za dijalizu, veštački bubreg, kasnije bio na kućnoj hemodijalizi, sam sebi radio dijalizu, radio svoj posao, dugo živeo pun život. Nije zaboravljao, povremeno svraćao sa cvećem i osmehom koji nema poređenja.
Kad je prošlo 10 godina, zamoli me on da dođe kod mene s tamburašima i posluženjem. Obožavam tamburaše, ali sa pacijentima ne održavam kućne veze niti primam velike zahvalnosti. On proguta knedlu. Sledeće godine pozove me šef u sobu na dogovor. Tamo me čeka taj pacijent: ”Doktorka, ovo Vas čeka od mog desetog rođendana. Danas mi je 11 godina otkako ste mi dali život. Molim Vas da nosite ovaj prsten!”
Otada nosim prsten, a nisam verena. Valjda sam verenica života.
prsten

«	Jun 2025					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30

Valcer

Kalendar

Pretraži

Najnovije...

Arhiva

Kategorije

Moji linkovi

Sindikat