Prva se ljubav pamti  dok smo živi, prvi dodir,  prvi poljubac, prvo sve. Isto se tako pamti i prvi spašeni pacijent. On ostaje prva ljubav profesije spašavanja života.
 Bila sam mlad lekar, drugo samostalno dežurstvo nedeljom, smena 24 sata. Taman preuzela dežurstvo i završila vizitu, relativno mirno odeljenje, kad hitna pomoć dovozi njega. Teška i zapuštena bolest bubrega, uremija u završnoj fazi, otkazivanje srca  i pluća. Životno ugrožen, mora se odmah reagovati. Hirurga brzo ubedih da uradi svoj deo, postavljanje cevčice za peritonealnu dijalizu, i odmah sledi korekcija glavnih poremećaja, sestre i ja koncentrišemo se na njega maksimalno. Povuci – potegni, čas se čini da će sile mraka pobediti, čas da ćemo mi. Tri se smene sestara promenile, ja ne videh dežurnu soba ni krevet, smene nema do sutra. Strah njegov neopisiv: “Ne dajte me!”. Ne dajemo. Umor se odagnava,  nema posustajanja. Ujutro sam znala da je pobeda izvojevana. Kad sam predala dežurstvo, on znatno bolje, pregrmeo. Kad se prelomi tanka crvena linija između života i smrti, dalje je lakše, nastupa tim koji oblikuje život. Pripremljen je za dijalizu, veštački bubreg, kasnije bio na kućnoj hemodijalizi, sam sebi radio dijalizu, radio svoj posao, dugo živeo pun život. Nije zaboravljao, povremeno svraćao sa cvećem i osmehom koji  nema poređenja.
Kad je prošlo 10 godina, zamoli me on da dođe kod mene s tamburašima i posluženjem. Obožavam tamburaše, ali sa pacijentima ne održavam kućne veze niti primam velike zahvalnosti. On proguta knedlu. Sledeće godine pozove me šef u sobu na dogovor. Tamo me čeka taj pacijent: ”Doktorka, ovo Vas čeka od mog desetog rođendana. Danas mi je 11 godina otkako ste mi dali život. Molim Vas da nosite ovaj prsten!”
    Otada nosim prsten, a  nisam verena. Valjda sam verenica života.
prsten