Samo je prolaznost mahnula krilom,
Hodamo bliski jedno drugom,
A nema ničeg čega je bilo...”
Ovo je meni najlepši deo poeme „Dva čoveka” koju je Jovan Popović napisao u godini mog rođenja. Otac moje prijateljice, izuzetni intelektualac, s kojim je bio praznik divaniti, pravi gospodin, obožavao je tu poemu i mene je zarazio. Tako smo se i pozdravljali, ja bih rekla prvu, on drugu, ja treću, on četvrtu strofu.
Moja prijateljica ode u daleku zemlju i zamoli da pomognem ako zagusti. I stigne njen tata jednog dana s visokom temperaturom i čudnim bolovima, u teškom stanju. Na ultrazvuku u jetri viđena katastrofa, najsličnija raširenim metastazama raka. Obigravam, sufliram kolegama, on tone. Niko se ne odlučuje na operaciju, jer se očekuje da umre na stolu. Ali čim mi tog jutra nije odgovorio na prvu strofu pesme, otrčala sam mom omiljenom hirurgu, dovukla ga, on rešio da ga operiše na moj i njegov rizik. Operacija preteška, jedva pregurao, nalaz: litar gnoja u apscesu jetre! Nekoliko dana bio između onog i ovog sveta. Kad je još bio polusvestan, reče mi hirurg da me neće poznati, ali ipak odosmo u vizitu. On dremka, bled i iscrpljen,. a ja počnem:
„Ništa se nije desilo…”.
On otvori oči: "Samo je prolaznost mahnula krilom"-
Meni sunce granu: „Hodamo bliski jedno drugom"
Široki osmeh: „A nema ničeg čega je bilo”.
Svima u viziti zasuziše oči, a hirurg reče:”On će živeti 100 godina!”.
Pesmu smo ponavljali još mnogo puta dok nije otišao u rajske predele u solidnoj starosti. Možda i sada nekoga gore pozdravlja sa: „Ništa se nije desilo...”
