Smejao se rođendanima, naročito radosti koju sam ulagala u svaki svoj rođendan. Rekao bi:" Smešno je što se ljudi raduju rođendanu, kad su godinu dana stariji! " Govorila sam mu da se svakom danu treba radovati kao da je poslednji, i svakom rođendanu izistinski, jer je jedini naš LIČNI datum. Ali on je imao strah od starosti, od nesposobnosti, gubitka lepote...Nije voleo poklone, nije im se radovao, jer mu je prva asocijacija bila da treba da ih vrati, a nije voleo da razmišlja šta bi ta osoba volela da dobije...Nije razumeo radost s kojom biram poklon nekoj osobi baš za nju, smišljajući čime bih je mogla obradovati. Nije umeo da se raduje tako običnim svakodnevnim stvarima. Umeo je da uživa u pesmi, plesu, o, da, u druženjima gde je bio kralj...ali, eto, plašio se rođendana.
No život je najbolji režiser, i sve nam pojasni kad dođe vreme i stavi kockice na svoje mesto. Razboleo se, medicina mu je dala 5 godina više, i za to vreme VEOMA se radovao svakom rođendanu, i poklonima, ne znajući da li će sledeći dočekati i dobiti poklone...
Sada više se slavi rođendane i ne boji ih se. U nekom svetu samo za plesače verovatno pleše najlepši valcer...vreme tamo verovatno nema nikakvu vrednost...
