Valcer

Ljudi se različito ponašaju kad se raziđu, neki neće ni da čuju za "bivšu" ili "bivšeg", neki im žele sve najbolje, neki im smišljaju smicalice, svete se. A neki se tek onda pokažu pravim  ljudima.
Kažem tako mom mladom pacijentu da i partnerka treba da leči infekciju hlamidijama, koju pronađoh kod njega.
"Ja sada nemam  partnerku", reče on. "A da li je mogla da ova infekcija bude pre 6 meseci?"
"Bila je sigurno".
"Onda sam imao partnerku. Da li bih trebao njoj reći šta lečim?"
"Bilo bi to veoma lepo od Vas!" rekoh. "Ako ste u nekom kontaktu".
"Nismo, ali potrudiću se, za njeno dobro! Da li biste je primili?"
Pristadoh. I posle nekoliko dana pristigne snebivljiva devojka, neprijatno joj što je došla, kaže ko joj je zakazao pregled kod mene. Naravno, imala je i ona infekciju, podelih joj savete, terapiju, i kad je izlazila, dozvolih sebi slobodu da joj kažem:
"Tog ste momka trebali zadržati!"

Imala sam duhovitog i veoma radoznalog kolegu. Majstor da napravi šalu ni iz čega. Ozbiljan  kad treba. I jednog popodneva on baš na udarnom mestu na ulazu, i policajac u punoj opremi, strog i ozbiljan, ide ka njemu, i kad se ovaj već zaledio, zapita ga: "Izvinite, da li je tu doktorka sanjarenja56?". Njemu pade kamen sa srca. Sutradan popodne opet on na istom mestu, u susret mu ide vladika u punoj vladičanskoj odori, on ne veruje svojim očima (ipak je to bolnica, koja još nema svog duhovnika), pa se zabezeknuo, a vladika mu prilazi i ljubazno pita: "Izvinite, gde mogu naći doktorku sanjarenja56?". Sledećeg dana kolega mi se žali da ga stresiram, i ako se sledećeg dana pojave dve kaluđerice i traže mene, on daje otkaz! Odgovorih : "Ne mogu da ih zovnem da dođu sutra, može li prekosutra?".
Siroti moj kolega, ko zna ko mu se sledećih dana priviđao kako mu prilazi!!

1.Kad je primljen na odeljenje, svi su se uzmuvali. Sve što je suknju nosilo počelo je da liči na suncokrete, okretalo se za njim, divilo se, kao što se divi remekdelu. Mladić je bio lep kao Apolon, visok, sjajno građen, lepo vaspitan, svaka mu na mestu. Zavideli su mi neki što je baš moj pacijent. A mene zabavljalo što svi "otkidaju" na njega. I pitam ga jednom na koga je tako lep. "I na mamu i na tatu", odgovori mi on. Majka lepotica, čuvena u kraju. A otac sveštenik, zbog kojeg su, priča se, u pravoslavnu crkvu dolazile i muslimanke i katolkinje...I jedog dana mi mladić reče da će njegov otac doći da popriča sa mnom, pita za sina. "Prepoznaćete ga", šeretski se nasmeši. Nije mislio na mantiju u kojoj je došao. Kad se pojavio na odeljenju, sve se žensko za njime okrenulo. A on ide pravo, smeška se i nosi u ruci veliku bombonijeru "Beli anđeo". Nisam ni znala da takve prave. Bombonijera je bila meni namenjena, a razgovor prijatan, sa učenim čovekom izuzetne lepote. I dan danas nasmešim se kad se setim te scene, prelep sveštenik s bombonijerom "Beli anđeo".

                                          ***********************

2. Otišao je iz manastira na Kosovu 1999. među poslednjima. Morao, iz zdravstvenih razloga, i tako i kod nas dospeo. Pomogli smo koliko smo mogli. Široke duše, duhovit, bilo je zanimljivo divaniti s njim kad bi se našlo malo vremena. Čak mi je i viceve pričao na dežurstvu, kad nema hitnih intervencija. Posle nekog vremena stiže na kontrolu, radostan što nas vidi. Dođe srdačno da mi se javi, pa zastane, lista ikonice u ruci, prelista ih nekoliko puta, gleda njih pa mene, i na kraju izabra Belog anđela i pruži mi ga...otada ga uvek  nosim uza se, kao svoj zaštitni znak.

Lepo je kad dama ima dugu kosu, zar ne? A lepo i kad je devojčica dugokosa. Ima li dužina kose veze sa životom? Nema, kažete. Pa, nekad imati dugu kosu znači preživeti. Ne verujete? Ispričaću vam, pa prosudite!
Imala sam 5 godina i dugu crnu kosu ispod struka, najčešće spletenu u duge pletenice, da ne smetaju živahnoj devojčici koja ceo dan provodi na obali mora loveći rakove, pecajući ribice, skupljajući školjke i ogrce. U Sućuraj, ljupko mestašce na rtu Hvara, gde sam provodila leta kod mojih, svraćao je parobrod, tada glavno prevozno sredstvo. U parobrod se ulazi preko daske između broda i rive. Došla je mama da me odvede, a baka mi poklonila šarenu vunicu. Veselo trčim na obalu, sakrivajući vunicu u ručicama.  U brod ulaze putnici, motori se zahuktali, parobrod se ljulja pred polazak, do obale jedva metar. Sada nije zdravo boraviti u moru između parobroda i obale, brod može lako potopiti nekog, a i zgnječiti o kamenu rivu. Naravno, niko pametan se tu ne kupa, ali ko će zabraniti devojčici da trči i žurno uleće u parobrod preko daske bez ograde? I da se sudari s debeljkom koji prelazi dasku, i upadne u more? A još ne zna da pliva! Odmah je primećeno da sam upala, nisu me čuli, samo su videli da sam nestala. Sućurani se sjatili na obalu, viču: "Seko, pruži ruke!", ali Seka ne pruža, batrga se u moru i pokušava da ne ukvasi vunu! Na pamet mi ne pada da sam u opasnosti. Dvojica brzo zaključiše da vremena za gubljenje nema, jedan leže na rivu, drugi ga uhvati za noge, i prvi se spusti niz obalu, uhvati me za pletenice i izvuče iz vode. Aplauz na rivi, svi oduševljeni ! Ja nisam baš oduševljena što su me vukli za kosu, ne shvatam opasnost, samo oduševljeno otvaram ruke: vunica ostala suva!
Kad sam se kao mnogo starija odlučila da odsečem dugu kosu, neki su me podsećali da toj kosi verovatno dugujem život!