1.Kad je primljen na odeljenje, svi su se uzmuvali. Sve što je suknju nosilo počelo je da liči na suncokrete, okretalo se za njim, divilo se, kao što se divi remekdelu. Mladić je bio lep kao Apolon, visok, sjajno građen, lepo vaspitan, svaka mu na mestu. Zavideli su mi neki što je baš moj pacijent. A mene zabavljalo što svi "otkidaju" na njega. I pitam ga jednom na koga je tako lep. "I na mamu i na tatu", odgovori mi on. Majka lepotica, čuvena u kraju. A otac sveštenik, zbog kojeg su, priča se, u pravoslavnu crkvu dolazile i muslimanke i katolkinje...I jedog dana mi mladić reče da će njegov otac doći da popriča sa mnom, pita za sina. "Prepoznaćete ga", šeretski se nasmeši. Nije mislio na mantiju u kojoj je došao. Kad se pojavio na odeljenju, sve se žensko za njime okrenulo. A on ide pravo, smeška se i nosi u ruci veliku bombonijeru "Beli anđeo". Nisam ni znala da takve prave. Bombonijera je bila meni namenjena, a razgovor prijatan, sa učenim čovekom izuzetne lepote. I dan danas nasmešim se kad se setim te scene, prelep sveštenik s bombonijerom "Beli anđeo".

                                          ***********************

2. Otišao je iz manastira na Kosovu 1999. među poslednjima. Morao, iz zdravstvenih razloga, i tako i kod nas dospeo. Pomogli smo koliko smo mogli. Široke duše, duhovit, bilo je zanimljivo divaniti s njim kad bi se našlo malo vremena. Čak mi je i viceve pričao na dežurstvu, kad nema hitnih intervencija. Posle nekog vremena stiže na kontrolu, radostan što nas vidi. Dođe srdačno da mi se javi, pa zastane, lista ikonice u ruci, prelista ih nekoliko puta, gleda njih pa mene, i na kraju izabra Belog anđela i pruži mi ga...otada ga uvek  nosim uza se, kao svoj zaštitni znak.