Valcer

Znali su se dugo pre nego što su im se pogledi jednom sreli „onako“, do srži,  dok nisu oboje osetili da  staro drugarstvo prestaje da bude samo drugarstvo. Obadvoma je to predstavljalo iznenađenje, do juče jedva da su primećivali da je ono drugo suprotnog pola, da je on zgodan, predivnog osmeha, da je ona lepa, duge kose...Da li se nestašni Amor igrao, pa im greškom poslao strelice, koje se zariše u srce, pa progledaše i drugim očima videše jedno drugo? Nikad neće znati. Uživali su u zajedničkim tajnim trenucima, nalazili se maštovito, skriveno, na obali mora, na obali rečice u toku omladinskih „akcija“, svuda gde drugih nema...U plesu se topio u njenoj kosi.
Naravno, brzo su „otkriveni“ i njena majka je već imala primedbe. Ne na njega, njemu se nije imalo šta prigovoriti, nego na njegovog oca, poznatog zavodnika...ne daj Bože, pa da postanu „prijatelji“ preko mladih...Zašto je dozvolila da je majka ubedi da treba prekinuti tu ljubav? Zašto  je njeno ubeđivanje bilo jače od zova srca? Kasnije je samoj sebi prebacivala da ga nije dovoljno volela kad je mogla da ga ostavi i kad nije shvatila koliku je dragocenost imala u njemu.
Otišla je na jednu stranu na studije, on na drugu. Mislila je da će se opravdano ljutiti na nju. Godinama su im se putevi povremeno preplitati, nikad joj prekornu reč nije uputio, uvek je sretao toplo, srdačno, radovao joj se. Ona je zasnovala porodicu, on takođe. Kad bi se sreli, ispričao bi joj šta se dešava u njegovom životu, zainteresovano slušao njene priče. 
 I mnoge su godine prošle, oboje postali u svojim oblastima ugledni ljudi, na raznim  stranama. Njegov je otac umro, a on najpoželjniji neslobodan muškarac.. „Ostala si uvijek ista“ kao da je za njih pisana...Njemu je uvek bila ista, kao da nije primećivao teret godina na njoj. I kad su im se pogledi ponovo „onako“ sreli, ponovo se probudila stara vatra. Nežno je prešao prstima preko njenog lica, najnežniji dodir usana...i to je bilo sve što su jedno drugome dozvolili. Ona je sebi ponavljala da nema pravo da mu unosi nemir, da nema pravo na njega...i preplitala je svoj put retko s njegovim, samo na redak nežni dodir u prolazu, nevidljiv svima sem njima. Rekao bi joj poneki stih, rastopio je pogledom...pa bi se vratili svako svojoj  veoma udaljenoj svakodnevnici.
Sada je majci bilo žao što ih je rastavila, sad kad je znala da ona nije srećna u svom izboru, i kad njegov otac više nije predstavljao problem. Ali, sada je ona njega štitila i molila je da mu ne kvari sreću, da ne unosi nemir u njegov život, da se ne „pronesu glasovi“ koji bi njemu poremetili brak. Znala je da je majka sada u pravu. I ostaće njih dvoje svako na svojoj strani, dok deca ne odu svojim putevima. Možda će se jednom naći na obali mora, slobodni i sami, i pitati gde su ostavili mladost. Da li će im i tada pogledi otkrivati neugaslu toplinu koju su jedno za drugo sačuvali?