[ Moje priče
]
08 April, 2010 09:01
Bajka za odrasle
Zavoleli su se lako i strastveno, kao u bajci. Ona lepa, plava, uspešna, on crn, sportista, šarmer. Leptirići u stomaku ne smiruju se ni za tren. Upoznala ga s porodicom, očekivala se svadba. I onda, smak sveta. Pojavljuje se žena u odmakloj trudnoći koja tvrdi da je dete njegovo. I bi njegovo. Prihvatio je odgovornost i srušio oba života u trenu. Kad ju je tetka pozvala telefonom, čula je glas očaja. Porodična hitna pomoć odmah je intervenisala, svi su se sjatili kod nje, sprečavajući je da sebi oduzme život. Pregrmela nekako prve dane uz njihovu pomoć, posle se polako izvlačila, stajala na noge. Kad bi ga slučajno srela, pogledom ga je ubijala. Onda se on odselio i više im se putevi nisu ukrštali.
Nakon 11 godina zazvonio joj je telefon, nepoznat broj. ON je, u arapskoj zemlji, izgradio je sportsko carstvo u kojem vlada. Izdržava dete, ali ne deli život s njegovom majkom. Sam je i od svih devojaka koje se motaju oko njega - ne može da prestane da misli na nju. Čudno se osećala dok je govorio, nije ga mrzela, nije ni volela. Više ju je radoznalost nagnala da prihvati njegov poziv za posetu. Tetka ju je plašila da će je onako plavu i punačku prodati u neki harem, takve su tražene na Bliskom Istoku. Majci nije rekla da ide kod njega, zvanično je otputovala na odmor. Dočekao ju je na aerodromu, zgodan, preplanuo. Godine mu samo dodale na šarmu. Ona blistava lepotica. Odveo ju je u poseban apartman, ne kod sebe, poštujući njenu slobodu izbora. Prisnost se brzo vratila među njima, otkravljivali su se oboje. Prikazao joj je sve lepote koje je izgradio i čari tog dela Mediterana. Uživali su u ljubavi, drugačijoj od one pre, opuštenoj, smirenijoj.
Kad se vratila, majci je donela lepu tašnu. Ali kad joj reče od koga je, dobila ju je lansiranu u glavu!
Sada kombinuje li kombinuje, kako da živi s njim i dobiju dete, pa posle da vidi gde će ih život smestiti, u njene ili njegove dvore...
[ Moje priče
]
26 Mart, 2010 10:28
Perkelete
Pre deset godina prva je Perkeleta srela čuvenog nemačkog profesora i smelo ga pitala šta može uraditi za njene kolege. Dopala mu se njena otresitost, i sa osmehom reče: "Dajte mi tri imena, biće moji gosti u Hajdelbergu, ako govore nemački!" Nisu govorili nemački, pa je to troje poslao u Prag, a nju doveo u Hajdelberg iste jeseni i pokazao joj profesorski krem. Dao joj je odrešene ruke da sve kolege, koji se služe nemačkim jezikom, pošalje u Hajdelberg kao njegove goste. Prve je godine poslala jednu koleginicu, koja je ostavila sjajan utisak, drugu Perkeletu. Sledećeg marta posla treću i četvrtu Perkeletu. Polako se ustalilo jezgro od četiri dame koje su jednom godišnje bile gošće najjačeg seminara u Evropi. Nije se znalo koja od njih u tome više uživa. Zajedno bi krenule u avanturu znanja i druženja, delile bi časove vrhunskog seminara, a na kraju svaki bi se završio malom svečanošću na kojoj bi svom dragom profesoru predale brižljivo odabrane poklone, a on bi se s posebnim zadovoljstvom slikao s njima. Tada bi mu prva Perkeleta saopštila ko je najbolji predavač te godine, i profesor bi se skoro uvek složio s njenim izborom. Uveče bi njih četiri šetale predivnim gradom i uživale neizmerno u pogledu na prelepe fasade. Neko vreme su sa uzdahom prolazile pored prekrasnog restorana u centru starog grada,"Perkeo", smatrajući ga nedostupnim njihovom džepu, dok jedna od njih nije ustanovila da ipak nije nedostižni san. Otada je "Perkeo" postao njihovo kultno mesto za kolač od sira i kapućino kakvih nigde nema, za neku lepu večericu, a pre svega za uživanje u predivno uređenom mestu i vrhunskoj usluzi. "Perkeo" je postao njihova šifra za druženje, za radost. Tako su se prozvale Perkelete. Pa kad nešto zaškripi u njihovim životima, samo jedna drugoj pošalju SMS: "Perkeo" Idemo opet!", poruku koja leči i briše sve probleme. I kad god dođu u Hajdelberg, neizostavno moraju prvo veče provesti u "Perkeo", i boravak završiti posetom njemu. To je sastavni deo uživanja u prelepom gradu, u kome sve četiri osećaju da su tu rođene, i da im greškom piše da su iz nekih sasvim drugih gradova...
[ Moje priče
]
22 Mart, 2010 10:52
Oda snalažljivosti
Ovu sam priču ovako zapamtila, ali ne verujte mi sve na reč, jer se ona koja mi je pričala smejala do suza...a i ja, slušajući.
Vesna je medicinski stručnjak i redovno ide na usavršavanja. Nikad joj dosta znanja. Mirko je njen virtuelni poznanik, čovek širokih interesovanja. Već se neko vreme dopisuju i čavrljaju neobavezno internetom. Poneka je već obećanja ispunio, a obećao je i da će je voditi na kolač kad dođe u Nemačku na seminar. Vesna zna da on ne živi blizu njenog omiljenog mesta za seminar, i ne veruje baš mnogo u taj kolač. Uoči putovanja on se ne javlja danima, što nju pomalo nervira. Dan pred put on se konačno javlja i pita za detalje viđenja, a ona daje neke detalje, ali izražava i nepoverenje da se mogu videti, jer " muškarci ne razmišljaju kao žene, žene ne razmišljaju kao muškarci, zato se ta dva sveta retko zaista sretnu". Tu je za nju priča završena, i ona više ne misli na susret u koji ne veruje. Uživa u svakom trenutku sjajnog seminara i posle se opušteno druži s koleginicama. Poslednjeg dana imaće slobodno popodne po završetku seminara, koji bi inače provela u obilasku predivnih prodavnica, ali ovog puta je to već uspela da završi i planira da popodne provede hraneći labudove na reci. Uoči jutarnjeg polaska na seminar zvoni telefon u njenoj hotelskoj sobi, i umesto očekivanog glasa koleginice čuje muški glas na srpskom, sa nemačkim akcentom. Predstavlja se kao novinar lista koji piše na srpskom i traži pola sata njenog vremena za intervju o srpskoj ekipi koja dolazi na seminar. Vesna često priča za novine i ovakav poziv joj ne zvuči neobično ni u stranoj zemlji, sigurno je organizatorka pominjala novinarima...Dogovore se da će se posle seminara naći u restoranu njenog hotela i porazgovarati. Ispriča koleginicama, koje joj nabaciše neke bitne odrednice koje bi trebala reći u inetervjuu, koliko su dobrodošle gošće u Nemačkoj...Raspita se, takve novine postoje, i sve sumnje padaju u vodu. Vraća se sa seminara i pravo u sobu da se raspremi, kad li telefon ponovo zvoni. Restoran ne radi i novinar je čeka pred hotelom. To joj je već malo sumnjivo, pa zove koleginicu da pođe s njom. Pred hotelom čeka mlađi čovek s velikim fotoaparatom. Prilaze, dame se predstavljaju, a on se umesto da kaže ime - nasmeja.
" Ti li si?" došlo joj da se zaceni od smeha.
"Da, muškarci ne razmišljaju kao žene" reče on osmehnuto.
" Pa vi se poznajete!" zapanji se koleginica.
" I ne i da", odgovori Vesna. Drugarica bi da se povuče, ali joj ni Vesna ni Mirko ne daju, nego polaze njegovim kolima do grada, obilaze neka lepa mesta, a drugarica celo vreme pokušava da ih ostavi same. Konačno su je iskrcali na njoj zgodnom mestu i nastavili na već legendarni kolač, koji se pretvorio u lep ručak na prijatnom mestu. Ispričao joj je da je novinarsku varku smislio očekujući da mu spusti slušalicu ako kaže ko je, i da će odbiti viđenje. Nije se javljao jer je bio bolestan i nije bio siguran da će moći voziti tako daleko, a javio se dan pre kad mu se učinilo da se dovoljno osposobio za vožnju. Da, muškarci ne razmišljaju kao žene...Pričali su kao stari prijatelji, shvatila je da je čovek nemirnog duha, kojeg izaziva novo i nepoznato, ali koji bi mogao biti zanimljiv prijatelj. Toliko se smejala načinu na koji ju je "prevario" da je teško uspevala da neko vreme ostane ozbiljna. Nije zato ni bila sigurna da li je primetila iskricu među njima, ili joj je "samo" bilo lepo, prijatno u njegovom društvu. Rastali su se ubeđeni da će to originalno popodne oboje dugo pamtiti. Drugo i nije važno, zar ne?
[ Moje priče
]
15 Mart, 2010 09:30
Veliki mali borac
Ponovo sam upalila kandilo i šapnula molitvu...Kad bi bar uspela!
Uzeli su se odavno, iz ljubavi. Ne preterane pameti, ne preterane lepote ni jedno ni drugo, ali privrženi jedno drugome. Seosko domaćinstvo, odmah počinju propitivanja o deci...a dece nema. Oženi se i mlađi brat, i ubrzo dobi dete. Sad već počinju svi da ih sažaljivo gledaju, stariji par ništa, mlađi podižu dete...i poče njihova golgota. Ispitivanja pokazaše ubrzo da bi ona mogla, ali on ne. A ne žele polovična rešenja, nikako da bude 50%, samo njeno, sa genima nepoznatog davaoca...Rat s prirodom poče. Ne prihvataju poraz, ne žele da čuju tu reč. Šta god čuju, pokušaju. Prođu sve klinike, isti odgovor svuda, pokušaj, i rezultat isti. Njegov problem nepremostiv. Medicina napreduje i kod nas, čuju za genetičkog čudotvorca u Leskovcu, i odu tamo. On reši da malo zaobiđe prirodu, i pomogne da njegovi geni sretnu njene gene sa rezultatom: njihova beba. Uspe! Nisu verovali kad im je rečeno da je trudnoća u redu i da napreduje normalno. Sve kontrole u redu. Blizanci! Toliko dugo, pa će sada duplo da se usreće! Sačuva on nju od svih infekcija, od nepotrebnog zamora, od nepotrebnih poseta...čuvao je pod staklenim zvonom celu trudnoću. Skoro celu. Sa 6 meseci naglo krene porođaj i brzo se rodiše dva dečaćića, 780 i 950 g. Premaleni. Nezreli. Prerano napustili zaštićeno majčino gnezdo. Neizvesnost, nada. Veći bebac ubrzo prestade da se bori za svoje mesto na ovom svetu. Manji se bori i dalje. Da li će uspeti? Da li će od njega biti čovek?
Palim kandilo i molim se. Sve drugo rade drugi, ceo tim se bori za malenog. Nadajmo se da će vreme biti na njegovoj strani. I sreća!
[ Moje priče
]
12 Mart, 2010 10:56
Veliki krevet za malu Holi
Osećala je da njena sreća nije tu negde oko nje, iako je živela na najlepšem jezeru. Nije valjda sve u prirodi, nešto je i do ljudi. Sve je radila sjajno, sve joj išlo od ruke, samo ljubav i posao ne. Potraži privremeno rešenje i dođe kod svoje druge mame, provede kod nje godinu dana u velikom gradu i pokuša da nađe zanimljiv posao za svoju pametnu glavicu. Nije bilo ničeg trajnijeg. Što se ljubavi tiče, udvarali joj se uveliko, čak i neke velike zverke, ali to nije bilo to. Posle nekog vremena sestra joj ode u Englesku za nekim poslićem i pozva je u posetu. Ode naša lepotica tamo, i očas posla svojim šarmom zarazi hladne Engleze. I nađe se među njima jedan koji baš i ne liči na Engleza, južnjačka toplina i temperament. Čim je vide, srce mu se za njeno zakova. I posle par meseci klekne pred nju i zaprosi je rečima:"Ne mogu da te pustim da odeš odavde! Budi mi žena!" Valjalo je sada dobiti dozvolice, vizice, a pre toga upoznati porodicu. I dovede ga svojoj drugoj mami na njenu čuvenu gibanicu, da se vereniku pohvali, a mama da proceni zeta. Od prve je položio ispit kod mame, pa mu dade ćerku od srca. I bi svadba, i poče život udvoje kakav su samo njih dvoje umeli da osmisle, sve sa šarmom, sve sa toplinom, lepotom, ljubavlju.
Nešto ih podmladak nije hteo, neće pa neće...savetovala se s mamom, slušala, sve radila kako valja. I zapita jednom: "Mama, smeju li trudnice da lete avionom?", na što je upitana slavila dva dana. Naravno, zabrani joj letenje, sem na krilima ljubavi, i naredi da čuva to malo ko oči u glavi. Ali dva meseca pre kraja krenu komplikacije. Bolnica. Visok pritisak, otoci, preeklampsija. Valja spašavati prvo mamu, pa onda dete. Tim redom se uvek ide. Težina problema preraste tu bolnicu, prebace je u drugu, ceo tim se okupi oko nje, njoj loše, baš loše. Pokušava sa dragim da stupi u kontakt, on se ne javlja na mobilni. Uradiše carski rez, spasoše nju, bebica se jedva vidi koliko je malena, u inkubator s njom, ceo tim oko malene. I tek tada joj zgranuti lekarski tim saopšti da je njen dragi istog dana dovezen u tu istu bolnicu, sa prelomom kičme...i da su se na drugoj strani bolnice borili za njega. U jednom danu, sve troje premeravano na terazijama života, gde će da prevagne. Prevagnuo život.
Dovezli njega u kolicima da vidi malenu, dovezli nju na nosilima do mrvičuljka koji se od cevki jedva vidi...Malo pomalo, svi oko njih, počnu da se oporavljaju. Prvo otpuste mamu iz bolnice, pa tatu, a bebica ostade još mesec dana, dok se nije izvukla. I kad je konačno mogla da pristigne kući, u maloj kolevci sa velikom mašnom jedva se videla, toliko je malena bila. Veliki krevet za malu Holi.
Danas tata opet radi svoj rizičan posao, mama je opet lepotica koja mami uzdahe svih koji je vide, a malena je velika devojčica od cele tri godine, pametnica i slatkiš. Eh, jedino pravo čudo na ovom svetu je - dete.
