[ Moje priče
]
25 Maj, 2010 11:03
Dobitnik
Telefon je zazvonio.
"Dobardan! Da li znate da je M. dobio nagradu?"
"Kakvu nagradu?
"Rolere. Neka dođe da je preuzme u xx."
Ne mogu da se setim da sam slala za tu nagradnu igru, pa će biti da je mališan poslao. Ali, on je još mali za to! Čim se dobitnik vratio iz škole, pitam ga:
"Jesi li ti slao za nagradnu igru xx?"
"Jesam!"
"E, pa onda preuzmi rolere. Dobio si. Kakvo je bilo pitanje?"
"Teško, o Nikoli Tesli"
"A kako si znao odgovor?"
"Nisam ga znao, pa sam pozvao redaciju i pitao urednika. Rekao mi je tačan odgovor, napisao sam ga na dopisnicu i poslao."
Kakva dovitljivost! Mora biti da je urednik bio obradovan snalažljivošću svog malog čitaoca, pa mu je rekao odgovor. M. je preuzeo rolere i vozikao ih neko vreme. Koliko retko učestvuje u nagradnim igrama, dobijao je više puta.
[ Moje priče
]
22 Maj, 2010 15:50
Zimska ruža
Zima je stegla kao malo kada. Spremao se da ode na klizanje s njom. Srednjoškolci, on 16, ona 15 godina. Prva njegova devojka...ako se nekoliko poljubaca trebalo računati u prvu vezu. Zima mu nije smetala, nikad ga nije plašila, više se bojao da li će ona doći. A zatim, hoće li uspeti u svom malom planu. Znao je da ona obožava belu ružu sa zlatnim srcem, "Kraljevsko visočanstvo", i znao je sve cvećare koje su je imale. Ali kako doneti ružu na -10, autobusom, i da ostane čitava? Setio se. Zamolio je majku da mu da futrolu za diplome.
"Za šta ti treba?" pitala je majka.
"Onako...treba mi..."
Kad je belu ružu stavio u futrolu, a futrolu u unutrašnji džep jakne, mogao je bezbedno na putovanje do centra. Na klizalištu je već bila ONA. Čavrljalica čiji se smeh čuo izdaleka, a i brbljanje 100 na sat. Odmah je čuo gde da je traži, i pre nego ju je ugledao. Prišao je, pozdravio se cmokićem u obraz i izvadio futrolu.
"Diploma?" upita ona začuđeno.
"Naravno" reče on i izvadi predivnu belu ružu. Osmeh joj se razli licem. Osmeh za koji je vredelo izvoditi celu predstavu.
Sutradan je vratio majci futrolu.
"Šta je bilo u njoj?" pitala je.
Kad joj je rekao, nasmešila se."Znaš, sine, nisam sigurna da je to umela ceniti. Pre će podrazumevati, kao da bi to svaki momak uradio. Ali jednog dana, za podosta godina, shvatiće da si joj samo ti takvu radost priredio, i setiće se tebe."
Devojka s belom ružom odavno je s drugim, on sa drugim devojkama, ili sam. I ponekad se seti majčinih reči. Da li se i ona seti njega kad god vidi belu ružu?
[ Moje priče
]
11 Maj, 2010 09:01
Priča o ljubavi
Ponekad čujemo neverovatnu priču, kojoj istinitost daje poseban šarm. Preneću vam ovu priču onako kako je meni preneta.Sanja je volela i bila voljena u Sarajevu. Njena velika ljubav krunisana je brakom i dvoje mladih je živelo zajedno sa njegovom majkom u velikoj, bogatoj kući. Lepo su se slagale i poštovale dve žene, dva različita sveta i generacije. Kad se njen muž teško razboleo, život joj se srušio. Na samrti je zamolio Sanju da ne napušta njegovu majku. Dve su žene plakale na njegovom grobu, i dugo tešile jedna drugu. Ostale su zajedno da žive i Sanja se brinula o svojoj svekrvi.Kao što već biva, vreme ublažava rane i često nam Bog pošalje drugu šansu za sreću. Tako je i Sanja upoznala čoveka iz Novog Sada koji ju je zavoleo svim srcem. Zavole i ona njega, ali odbi njegovu bračnu ponudu, jer ne može napustiti svekrvu. Novosađanin se nije lako predavao. Zatražio je da ga njena svekrva primi i porazgovarao je s njom. Predložio joj je da ubedi Sanju da se uda za njega, a on će zauzvrat nastaviti da brine o njoj i ona će živeti s njima. Šta sve čovek ne podnosi da bi došao do voljene! I bi tako, venčaše se njih dvoje i preseliše u Novi Sad, a svekrva ubrzo prodade kuću i dođe k njima. Dobiše decu koju je svekrva odnegovala i pazila kao svoje unuke. Ta je porodica tako složno živela da je stara gospođa posle nekog vremena promenila testament, ostavivši sve svojoj snaji. Kad se preselila u rajske predele, sahraniše je u Novom Sadu, da joj redovno polažu cveće na večnu kuću. 
Koji su zakoni slaganja i ljubavi ljudi? Rekla
bih, samo ljubav. Kad volimo one s kojima živimo, sve je moguće i lako.
[ Moje priče
]
27 April, 2010 08:10
Na liniji 59
Ovo je post pisan u 4 ruke, viđenje iste situacije daju žena i muškarac.
Sanjarenja56
Dan kao i svaki drugi. Vraćala se s posla autobusom na liniji broj 59. Prepun bus, mesta nigde, ali se konačno ukaza jedno i ona se stušti. Nije bila željna stajanja, umorila se, a i nije se osećala najbolje. Bila je svesna da izgleda kao da je poplava izbacila, a tako se i osećala. Pamtila je neke bolje dane kad je bila srećnija, i nadala se danima kad će ponovo zasijati sunce za nju. Ali sada, u ovom depresivnom intermecu, ostajao je samo put do posla i natrag, kao jedina misao, kao jedino čime se bavila, zabavljala, šta ju je okupiralo. To je nije ispunjavalo, ali nije baš imala izbora. Kad se dočepala sedišta, neko vreme je gledala kroz prozor, nastojeći da ne oseti neprijatne mirise ljudi u autobusu, zadah pijanaca, da ne čuje ružne reči koje su neki dobacivali kao loptice. Pokušavala je iz svega toga da se isključi. Čovek pored nje ustade i na to mesto spusti se mladić. Visok, stamen, kovrđave tamne kose, zgodan. Vidno neraspoložen, reklo bi se da se i on vraćao s posla. Sede pored nje i istog trena ona shvati da ju je zapazio, i ona zapazi njega. Više ga je osetila. Osećala je neki neobični magnetizam koji je namah počeo da struji između njih, koji je pokušavao da sastavi njihova ramena, njihove noge, da im okrene lica jednom ka drugome. Jedva se suzdržavala da ga ne pogleda, i uradila bih to krišom, ako bi osetila da on nju ne gleda. A čim okrene lice ka prozoru, pekao ju je njegov pogled. Osetila je nešto što nikad u životu nije, da taj stranac želi da je poljubi, i na svoje iznenađenje shvati da bi i ona želela isto. Ta misao je strese kao stuja, i pokušavala je da ga ne dodirne, posve svesna da elektricitet pršti između njih.
Autobus se zaustavio na stanici, on je ustao i izišao, ona za njim. Nije bila njena stanica. Izišla je, pogledala ga i prešla ulicu. Nije pošao za njom, videla je da je nastavio u suprotnom pravcu. Kad se okrenula, on odmače...sve dalje. Oseti razočarenje, prazninu, dođe joj da potrči za nepoznatim mladićem i poljubi ga...ali nije to uradila.
I dalje se vozi autobusom na liniji broj 59 i pažljivo zagleda putnike...do danas ga nije ponovo srela...možda nikad i neće...
Šuky:
Dan kao i svaki drugi. Leto, vrućina i sparina. Išao je na posao u popodnevnu smenu menjajući prevoz. Na stanici veliki broj ljudi izađe iz 59-ke i on se lenjo ubaci u autobus. Brzim pogledom je iskenirao slobodna mesta i video jedno sa desne strane pored neke devojke. Zamišljen o predstojećim obavezama na poslu i kod kuće stuštio se na mesto već umoran od prevoza. U trenutku dok je sedao, osetio je kao da seda u električnu stolicu. Neka nepoznata sila je prostrujala njegovim telom. On pogleda oko sebe očekujući neki očigledan razlog ali ničeg nije bilo sem devojke pored njega. Pogleda u nju i primeti na njenom licu neobično uzbuđenje. U trenutku shvati da je ona izvor. Duga kovrdžava kosa i velike naočare koje su sakrile oči. Ona kao da treperi. Ali naočare su sakrivale ono što je on najviše želeo da vidi i zbog toga se okrete prema sredini autobusa, krajom oka ne ispuštajući je iz vida. Celim telom su prolazile struje tako da su ruke svaki momenat kretale ka njoj. Celo telo je želelo da joj se približi. Usta su se osušila od vatre.
Ubrzo je naišla stanica na kojoj bi trebao da izađe. I on je ustao, malo posle njega i ona je ustala i prišla tik do njega na ista vrata. Izišli su zajedno i pogledali se još jednom. Njene oči su i dalje bile sakrivene iza naočara a cela njena figura je treperila. Videći da je vrag odneo šalu on naglo odluči da se udalji, razmišljajući da nije učtivo napadati devojke po autobusima. Pređoše ulicu i kretoše u različitim pravcima iako su noge uporno želele da idu za njom...
P.S. Baš nas zanima šta bi ste vi uradili u ovoj situaciji. Dame neka odgovore u ime dame, muškarci u ime muškarca...
[ Moje priče
]
16 April, 2010 12:10
Priča crvenih cipelica
Obućar nas je pravio s mnogo ljubavi. Znao je da ona voli baš takve, elegantne, jednostavne, udobne crvene cipelice, i namenio nas je njoj za rođendan. Oduševila se kad nas je uzela u ruke, zagledala sa svih strana, bojažljivo obula i oduševila se!
"Kako su udobne! Kako su lepe!"
I odmah je iskombinovala sve prema nama, morala je crvena tašna da se nađe, crvena bluza, crveni nakit...sve uz nas, da nam ništa ne kvari sklad i lepotu! U svim svečanijim zgodama obukla bi svoj crnocrveni komplet i obula nas. Pojavila bi se u društvu i muškarci bi uzdahnuli. Verujemo da su i nas primetili, ne samo njen šarm, njen osmeh koji pleni, njene blistave oči. Kad bi je njen omiljeni partner zavrteo u ritmu bečkog valcera, ona bi zasijala, a mi smo se srećno vrtele po parketu. Niko nije umeo lepše da pleše s njom, nikoga ona nije više volela...a mi smo znale, kad bi nas osmehnuto obuvala, da će videti njega. Nismo se ljutile ni kad bi nas ponekad izula, kad bi odbacila i druge delove svoje crnocrvene kombinacije, kad bi bila s njim. Znale smo da će nas posle još srećnija obuti.
Ne znamo gde sve nismo bile, koje smo lepe gradove obišle, gde smo je sve nosile. Ako bi trebala obuću za ceo dan, u kojoj joj se noge ne bi umorile, birala je nas, i kompletirala sve prema nama. Ali vreme je prolazilo i mi smo bivale sve starije, pomalo oštećene, neravnomerne crvene boje. Žalila je za našim starim sjajem i na komentar: "Sve ti je lepo, samo su ti cipelice stare!", odgovorila bi "Nema lepših!".
I sada smo u njenom ormariću, čuva nas za posebne trenutke. Ne obuva nas često, jer je svako nošenje podseća na njega. A on je više ne vrti u najlepšim valcerima. I ne šeta lepim gradovima s njom.
