[ Moje priče
]
25 Februar, 2011 11:32
Nikad ne reci nikad
Kad smo krenule na odmor u Beč, prijateljica i ja smo sve dobro pripremile. Ona je rezervisala hotel i karte za autobus, a ja sam preturila internet i odštampala sve što sam procenila da vredi videti. Prema vremenskoj prognozi isplanirala sam da Šenbrun, Dunavski toranj i Prater obiđemo u sunčanim danima, a muzeje u kišnim. Prijateljica je imala prijatelje u Beču, koji su joj preporučili hotel i savetovali da se smestimo u centru, jer ćemo tako više videti. Meni je to bila prva poseta gradu u kojem nikoga nisam poznavala.
Pri svim šetnjama po Evropi u svakom gradu obavezno sretnem nekog poznatog. Neplanirano. To mi je već postao sastavni deo obilazaka gradova. I požalim se četvrtog dana prijateljici kako u Beču još nikoga nisam srela, iako ga prešetavamo uzduž i popreko. Tog dana je u planu bio Šenbrun, a posle obilaska dvorca i Glorijete doći će njeni prijatelji da je vide. Rekoh joj, to su njeni prijatelji, nisu moji, pa ako žele negde da je vode, neka se ne obazire na mene, snaći ću se sama...
Posedesmo malko na klupi kod kapije, kad primetismo da nam prilazi par naših vršnjaka. Pozdravili su se s prijateljicom i predstavili mi se. Imena nikad ne čujem pri upoznavanju, ali mi se ljudi učiniše poznatim. Obratih se dami:
„Izvinite, da niste Vi godine x pomogli jednoj studentkinji medicine u prelasku s riječkog na beogradski medicinski fakultet?“
„Jesam“, reče ona iznenađeno.
„ I stanovali ste u Splitskoj ulici?“
„Otkud znate?“
„A na svadbi u Topčiderskoj crkvi imali ste dugu venčanicu i ličili na Sisi, tako vitka i lepa, a on je imao na sebi smoking!“
Tu me i gospodin iznenađeno odmeri.
„Kako vi to znate?“
„Pa ja sam bila ta studentkinja!“
Ispostavilo se tako da prijateljičine prijatelje duže poznajem nego ona! Družili smo se do njihovog prelaska u Beč, bila sam na njihovoj svadbi, i posle, kad su nam se putevi razišli, izgubismo kontakt. Godine su nam malo promenile lične opise i ne bismo se prepoznali da smo se slučajno sreli. Ovako, obradovali smo se što se nađosmo nakon mnogo godina.
[ Moje priče
]
23 Februar, 2011 09:00
Dobro se dobrim vraća ???
Da li vam se već dogodilo da učinite nekome veliku uslugu, pa da umesto zahvalnosti dobijete po nosu? Jeste? Eh, i meni.
Pre solidnog broja godina familija iz Švedske dođe na letovanje u Srbiju. Osim odmora, trebala su im dva meseca za gradnju kuće. Zaova je lako dobila pored mesec dana odmora još i mesec dana bolovanja, samo tako što je došla lekaru s tužnim izrazom lica i on procenio da joj je neophodan odmor i putovanje van zemlje ... Problem je bilo zetovo vreme. Ima mesec odmora, valjalo bi dodati bolovanje. I zamoli me on da mu izmislim nešto od čega se bajagi razboleo, što će Šveđani poverovati i kasnije neće moći proveriti. Nije to bilo lako smisliti. Konačno se setih da postoje hepatitisi koji se tada nisu mogli dokazati. Postojala su dva tipa, A i B, a svi ostali su bili non A non B i nedokazivi analizama. I napisah mu to. Odradi zet sve što je planirao, otputuje u Švedsku na kraju balade, i posle mesec dana stiže mi protestna nota. „Šta si mi uradila??!“ vrištao je u pismu. Švedski lekar je poverovao mojoj dijagnozi, dao mu šest meseci bolovanja i za to vreme mu svakog dana slao patronažnu sestru da proverava da li miruje, šta jede, ne pije li možda alkohol i svakodnevno mu drži vakelu kako hepatitis ostavlja teške posledice ako se jetra ne čuva pravilno! Nije bilo šanse da ga vrate na posao ni u normalan život dok nije svim nalazima dokazano da je sasvim zdrav!
Još tada sam shvatila da se dobro delo ne vraća zahvalnošću, ali i da će takvu brigu o zdravlju ljudi država omogućiti našim građanima za jedno 200 godina... a možda i kasnije!
[ Moje priče
]
08 Februar, 2011 14:01
U poetskoj areni
U renomiranom književnom klubu traži se karta više, red za kazivanje, neuobičajena gužva. Svi su nestrpljivi da ukrste poetska koplja u areni posvećenoj najvećoj od svih inspiracija, ljubavi. Da pokažu šta ih je dirnulo i koliko raznežilo, koliko bolelo. Ima tu sedih glava koje se sećaju ljubavi svog života, onih što stidljivo kažu da su to davno pisali, do mlađih koji sada žive svoje inspiracije. Svako je objavio bar jednu knjigu poezije posvećenu ljubavi, mnogi desetak. Neki će to uraditi u skorije vreme, kad im krila ojačaju u poetskoj areni. Troje lepih mladih ljudi izgleda kao da su krenuli na izbor mis ili mister, pa se neveštom posmatraču može učiniti da su tu samo za ukras...dok ih ne prozovem da kazuju svoje divne stihove. A tada mi srce puno ponosa, ptice su poletele u slobodni poetski let i otisnule se sa zemlje običnosti...njihov let više ništa neće sputavati. U skorije buduće vreme držaćemo njihove knjige s posvetom i hvaliti se drugarima kako ih odavno poznajemo, kako su prve pesme pisali zajedno s nama, na blogu. Mahnimo im dok njihovi prelepi stihovi kruže nad nama!
Unajedina
Krilaandjela
Tanjanakic
[ Moje priče
]
24 Januar, 2011 23:51
Praznik lepe reči
Večeras se odigrao istinski praznik lepe reči u Beogradu. U najstarijem Književnom klubu na Balkanu, koji uspešno radi već 57 godina, nastupili su mladi pisci blogeri. Tako su konačno pomešana dva sveta koja izgledaju nespojiva, svet pisaca koji objavljuju knjige i svet blogera čija se dela objavljuju na blogu. Transfuzija sveže poetske krvi prihvaćena je sjajno. Iako su svi imali tremu, neki baš vidljivo, neki prikriveno, dali su sve od sebe i predstavili se u najlepšem svetlu, na zadovoljstvo Kluba i moje lično. Nije ni meni bilo lako, jer iako sam imala puno poverenje u svoje kolege blogere, strepela sam od reakcija kolega iskusnih pisaca. Pomalo zbog toga što se neki stihovi mogu učiniti neveštima, ali i od toga što znam da su neka poetska dela dragih blogera toliko jaka da ovog trena mogu ući u antologijske zbirke poezije i pobediti na svim poetskim konkursima, pa samim time izazvati surevnjivost i zavist... Elem, tendenciozno sam prvo prozvala najhrabrijeg, Krilaandjela, na čijim poetskim oblacima smo svi plovili sa zadovoljstvom. Unajedina je izgledala prelepo kad je suptilno počela uvlačiti prisutne u svoj misaoni svet u kome bi rado, začarani, ostali...Tanjana je prodrmala prisutne i iskusni pisac satire je u njoj prepoznao pravog satiričara. Stepskivuk je ispevao odu ljubavi prema dragoj, sinu, prema ljubavi uopšte...i uspeo da razneži auditorijum. Vesela je bila čak ozbiljna dok je stihovima objašnjavala neprisutnom dragom šta su sve mogli, a šta nisu...i šta bi mogli. Bilo je jasno da se Tanjanakic sprema da na prvom konkursu odnese neku nagradu, zasluženo. Pricalica je bila sprečena da dođe, pa sam kazivala njenu pesmu „Na izvoru uvir“...da li je to osetila? Na kraju je zasladio Suky, lepom pesmom pa proznim razmišljanjem, kojim je i veoma iskusne pisce zamislio i dobio predloge da se javi na ozbiljne književne konkurse, i da požuri s knjigom. Malaino je zakasnila, pa je svoje poetske majstorije ostavila za drugi put, kao i Nesanica, kojoj šefica nije dala slobodno veče (što stvarno nije fer jer ima prelepe pesme). Posle drugog kruga kazivanja poezije i pomalo proze, predsednik kluba je predložio neobično glasanje da li se blogeri primaju u punopravno članstvo književnog kluba – prema dužini i jačini aplauza. Pošto su dlanovi brideli od apludiranja, bilo je jasno da su mladi pisci srdačno primljeni i da su od večeras veoma dobrodošli na književnu scenu. Aplauz za moje drage kolege, molim!
[ Moje priče
]
20 Januar, 2011 10:41
Blogograđani
Ovaj naš Blogograd izgrađen je na krilima blog.co.yu novembra 2006, kasnije se prekrstio u blog.rs. Vesela mu dade ime Blogograd. Njegovi stanovnici su tu različito dugo. Neki su podigli svoje virtuelne vigvame u samom startu, kao krilaandjela, i opstali ovde sve vreme. Drugi su došli kasnije, omirisali vazduh, rekli: "Ovde mi se dopada" i ostali. Treći su dolazili i odlazili, nastanjivali se u drugim virtuelnim gradovima i zaboravljali ovaj...ili bi mu se nostalgično vraćali posle nekog vremena, iznenađeni da ih još iko pamti. Mnogi bi stidljivo provirili ovde, misleći da ih niko neće primetiti, pa bi se ukotvili nakon toplog prijema. Poneki bi odmah naišli na minsko polje, pa bi se uplašeno povukli. Pojedini bi doplovili na oblaku parfema milozvučnih reči, očarali Blogograđane, pa ostali ili nestali da negde drugde očaravaju. Specijalnost nekih naših sugrađana bio je i ostao topli zagrljaj saosećanja koji ublažava ili leči sve sveže rane. Dobivši pravi savet u pravo vreme, neke bi ptice bez krila ojačale i poletele.
Da li su svi jednako primećeni? Ne, kao ni u pravom gradu i pravom soliteru, gde simpatišemo komšiju s trećeg sprata, uopšte ne znamo da postoji onaj sa šestog, a komšinicu s devetog svakog dana zovemo na kaficu. Neprimećeni se zbog toga ne smeju sekirati, to im loše utiče na ten, nego, ako žele da budu primećeni, neka se potrude da se nečim istaknu. Ah, da, ima i onih koji pišu samo za svoju dušu, posve neosetljivi na poglede "prolaznika" i sadržaj komentara. Njima su sopstvene misli jasnije kad ih podele sa kompjuterom, pa ni ne osećaju potrebu za povratnom informacijom.
Bili pričljivi ili slikoviti, maštoviti ili suvoparni, slatkorečivi ili jezika oštrijeg od sablje, razdragani ili depresivni, spremni odmah za susrete ili pak zavučeni u ljušturu tajnovitosti, sve su to Blogograđani, ravnopravni u svom stanovanju ovde. Što ih je više ovde, što su im stanovi različitije namešteni, što im je pristup raznovrsniji, ovaj Blogograd je vredniji. Dižem čašu za raznovrsnost i različitost u Blogogradu!
