„Ogledala smeha! Ogledala sreće! Uđite i zaboravićete sve svoje brige!“ Ljudi izlaze nasmejani. Moje brige? Svako ima pravo na nadu. Prvo ogledalo. Otac se vraća s ribolova. Malo ribarsko selo kupa se u mirisnoj peni sunčeva šampona. Zlatne ptice lebde veselo prozirnoopojnim plavetnilom. Tanka koprena magličasta sutona, prvi zrikavci letnjeg predvečerja. Prve kresnice noćnog sanjarenja. Čašica u gostionici. Topla reč majci, pa meni. Šesti razred osnovne. Petice, jasno. Samo petice! Želim ih imati što više, da bi se tata smeškao! Osmehujem se srećno u krevetu. Postajem devojka. Svi smo srećni. U ogledalu vidim svoje lice i oči prve mladenačke nostalgije za budućim, nedoživljenim, nepoznatim. Drugo ogledalo. Otac se vraća s ribolova. Umorno leškari svetiljka na pramcu gajete. Problemi. Čašica u gostionici. Ona je odličan drug, ta Mare. Razume svakoga. I oca, jasno. Zakašnjenje kući. Majka skriva zabrinutost. Problemi. A njega nema. Topla još, ali umorna reč „Laku noć, deco!“. „Laku noć, tata!“. Sedmi osnovne. Pomalo sam podozriva. Majka nešto krije. Kakav se to dah brige zavukao među nas? Povišen glas u njihovoj sobi. Nerazumevanje. Kad bih mogla pomoći! Treće ogledalo. Majčine su oči suzne. Prošla je ponoć. „Kod nje je“. Zašto ga nisi pokušala shvatiti? Zašto mu nisi pružila ruku pomirenja? On tone u ambis, a ti mu staješ na ruku kojom se drži za poslednju nit tvog razumevanja, i guraš ga od sebe. On je tražio tvoju pomoć, ne tvoju ljubomoru! Ponos? Namršteno očevo lice. Zadah alkohola. „Laku noć, deco!“ Laku noć, srećo! Bez buđenja...svađa. „Dosta mi je i tebe i nje!“ Četvrto ogledalo. Sa strepnjom ležim u krevetu. Majka je budna. Oči pune besa i ljubomore. Besne ljubomore. Zlatne su ptice, mrtve, popadale po moru. Plavetnilo je potamnelo i postalo prazno, beskonačno prazno. U gostionici otac ne zna da su zlatne ptice mrtve. Ili možda zna? Možda zato ni ne dolazi? Možda ih ne želi ili ne može oživeti? Do jutra prazno je njegovo mesto u postelji. Petice! Želim ih nebrojeno mnogo, ne bih li vratila oca! Osmi osnovne. Razumem mnogo više, a želim što manje shvatati. Želim da ništa, ništa ne znam. Da me ne bi bolelo. Peto ogledalo. Uzburkano more. Vetar huči i raznosi mrtva tela zlatnih ptica. Otac izlazi iz sobe, tiho. „Ne, tata!“ On se vraća. Skrušeno. “Sve je gotovo. Promašeno“. Moje su oči pune molbe. Godine sreće umrle su kao zlatne ptice. Majka plače u krevetu. Tata je hteo u večnost bez zaborava. A ja bih želela sliku s prvog ogledala! Samo to!
Dugo je bila sama. Nije ni osećala potrebu da nekog voli. U srcu mnogo ljubavi za decu, za prijatelje, za sve dobre ljude, i još jedan nedovoljno potrošen deo, za srodnu dušu. U tom skrivenom kutku srca spremila je plišane kutijice sećanja na ljubavi koje su joj život obeležile. Male, velike, sićušne, ogromne, svaka u svojoj kutijici, da je podsećaju da je živela. Jer, živeti znači voleti. Ko voleo nije, zar je postojao? Ona zna da svaka reka života neumitno teče ka delti večnosti, pa ponela ona mnogo lepog ili mnogo beznačajnog, svejedno. Njena reka, puna sreće i puna ožiljaka, teče svojoj delti. Kad podvuče crtu, bilans je pozitivan, živela je, značila je, uradila je mnogo dobrog, grešila, ispravljala greške. Usrećila mnoge, rastužila neke. A da li je i sama srećna bila? Bila. I umela da stvori sreću, da je nađe u sitnicama koje život znače, da osmeh drugima na licu nacrta. Prijatelji smatrali da još nije rekla svoju poslednju reč, da još treba da gleda oko sebe, ali ona nikako da upotrebi oči za gledanje čije oči bi želele njene da sretnu. Oči joj otvori njen mudri savetnik, njen anđeo čuvar, kome je dozvoljavala da joj kaže i ono što se drugi ne usuđuju. „Ne smeš ostati sama!“ reče joj. „Ja sama? Toliko dragih oko mene!! Deca su mi sjajna, društvo se okupi čim zovnem, tamburaši pevaju samo za mene. “ „Sama si. Dovoljno dugo. Vreme je da podeliš svoje snove s nekim. Bog će ti pomoći.“ „Mnogo ožiljaka nosim. Zašto sam ih dobila, ako mi je pomagao?“ „Dao ti je sve što si mu tražila!“ „Nije, tražila sam mu...“ i poče da broji. „Jesi li sve to dobila?“ Tek kad je izrekla šta je tražila, kad su se reči želja okačile o vešalice u vazduhu, i kad ih je pogledala pažljivo, shvatila je: „Jesam“. „Šta si još htela, samo ti znaš. Da si to rekla jasno, da si naslikala svoje želje precizno, dobila bi to. Ako je tebi nešto maglovito u željama, kako da Bog pogađa šta ti želiš? Zamisli šta ti treba, jasno zamoli, i pazi što želiš. To ćeš i dobiti!“ Prvi put u životu neko ju je naterao da se suoči sa samom sobom, da prestane da okrivljuje i druge i sebe za svoje pogrešne izbore i neuspehe, i da shvati kako je za neka bitna životna pitanja zacrtala maglovita rešenja...pa je takva i dobila! A što je svim srcem i jasno želela, to je dobila, u najlepšem obliku, kako samo u snovima biva. Srećna je bila kao niko...i tužna kao niko...sve prema zasluzi. Da joj je to neko drugi predočio, ko zna šta bi mu rekla. Ali kad joj njen savetnik, kome je dala pravo da joj govori istinu, otvara oči, tada duša i razum ostaju otvoreni. „Zamisli kakvog zaista želiš. Kad budeš sigurna i spremna, poželi. Pazi šta želiš. Takav će ti sam doći.“ Šta želi? Osobu prema sebi primerenu, sličnih godina, podjednaku kao čoveka, sličnih pogleda na život, muškarca sposobnog da voli, da živi punim plućima, nekoga kome će moći pokloniti i svoju dušu i telo s pečatom vremena. Svom telu odavno nije posvećivala naročitu pažnju...jer ga nikome nije darivala. Nije važna boja očiju ni kose, nije bitno šta poseduje oko sebe, samo ono što u sebi ima. I da može koliko i ona, ni mnogo više ni mnogo manje. Primereno. Zamolila je. Kandilo je dugo gorelo postojanim plamenom. I ona poče da se plaši. A šta kad se to desi? Odučila se od voljenja...Odvolela je. Prošlo je malo dana od njene želje. Samo je prišao, predstavio se, sa mnogo neskrivene naklonosti, ispričao otkad ju je primetio, otkad poželeo da joj je bliže...Morala je sebi priznati da ga nije primetila ranije...jer nikoga nije primećivala. Zapanjila ju je jednostavnost njegovog prilaza, baš onako kako joj je njen anđeo čuvar opisao. Zbunjena, okruživala se bodljikavim živicama reči, odbijajući da shvati da je ON došao da je potraži. Da li je dobro nacrtala? Da li je opet previdela neke bitne osobine, pa će joj se to olupati o glavu? On nema baš sve što ona želi, ali ni ona nema baš sve što on sanja. Primereni jedno drugome? Kad se pogledi sretnu, toplina prostruji telom. Leptirići još spavaju. Da li će se probuditi? Bude li se leptiri kad predugo spavaju?
Život je pun malih scena, crtica koje nam bljesnu u sećanjima kad se najmanje nadamo. Pomene se nešto i mi se setimo scene za koju bismo se kladili da smo je zaboravili. A vredi je pamtiti. Moj prvi kum je poliglota. Obožava da čita na raznim jezicima i uči ih lako. Udvarao se kumi recitujući joj Lorku na španskom…koja bi odolela? Pre više godina odosmo na izlet u Topolu i posetismo Karađorđev konak. Na ulazu poduži tekst na staroslovenskom jeziku. Meni ne znači ništa, ne mogu ga čitati. Ali kum stade da prevodi, tečno, lako… iza njega jedan pop u neverici gleda, sluša, pa sačeka da kum završi i onda ga zapita: “Vi ste svakako studirali bogosloviju?” “Nisam”, odgovori kum. “A istoriju umetnosti?” “Ne”. “Filološki fakultet?” “Ne.” “Pa kako onda znate staroslovenski?” “Prosto. Svaki pravi Srbin treba da zna staroslovenski”. To reče i uđe u konak. Ostade pop vrteći glavom, zamišljen: "To je pravi Srbin!", kad li suprug dodade: “Ali on nije ni Srbin. On je Slovenac!”
Uvek je bila drugačija. Kad je došla u makarsku osnovnu školu, 8. razred, sa frizuricom kao paž i morskiplavim očima, svet se zaustavio, svi su hteli da joj budu blizu. Obeležila je kasnije mnoga događanja u Makarskoj svojoj posebnom umetničkom vizijom. Nakon mnogih godina i na savremenoj komunikaciji, na blogu, ostvarila je zavidne domete. Mnoge je uvela u svet bloga, između ostalih i mene. I kao zvezda padalica, nestala kad je još mnogo mogla da leti, da sanja, da ostvaruje snove. Danas se sećam moje učiteljice bloga, moje školske drugarice, moje drage Zlate. Gde ću lepše nastaviti snove ako ne na njenom pačvork jastuku, "More"? Kamene primorske kuće ostavila mi je na drvetu, da me sećaju na stari kraj A njen životni partner Nikola, koji nije dugo izdržao bez nje, naslikao je Makarsku koja izranja iz mora. Kako neke stvari, detalji, mogu svakim pogledom na njih da čuvaju sećanja na drage ljude! A oni traju dok ima onih koji ih se sećaju!
Vetrovi života razvejali nas svuda. Gde sve nemam prijatelje! Kao da sam ih izvozila po belom svetu. Jednom godišnje obično dolaze u stari kraj, u posetu familiji i prijateljima, pa se onda družimo. Moram priznati da do sada nisam imala “vremena” da im odem u posetu. Neko vreme je dolazak na sladoled kod mene bio informacioni razgovor pred iseljenje…došli bi prijatelji po informacije od drugih prijatelja, s kojima sam stalno u kontaktu. Neko valjda treba svima njima da piše… I dođu prijatelji na popodnevno savetovanje siromašne i bedne hiperinflacione 1993. godine. Hoće da nauče šta saznadoh o Južnoj Africi od drugog para koji je otišao tri godine pre. Prostrh sve činjenice, više one loše, problematične. Slušaju pažljivo, pa će kao zaključak: ”Ovu zimu nećemo čekati ovde!” Spakovaše se i odoše, mudro isplaniravši sve. Posao je njega već čekao tamo, ona ga je našla kasnije. Za vezu s domovinom sam se pobrinula na vreme, davši im adresu prvog para. Kad su se malo sredili, ode drugi par u prvu posetu prvom paru, već odlično uklopljenim Južnoafrikancima made in Serbia. Stigli u gradić gde je prvi par već pustio korenje. Smestili se i razvezaše priču, kao da se znaju 100 godina, a ne kao da su se tada prvi put videli. Raspredaju ko je u koju školu išao, s kim se družio….i reče muški deo drugog para: “Tamo sam imao sjajno društvo u detinjstvu. Bili smo nerazdvojni. Najdraže su mi bile dve sestre”. I opisa ih on, u kojoj su ulici živele, šta su radile. Ženski deo prvog para shvati da misli na nju, a da pojma o tome nema. Ko bi se prepoznao posle tolikih godina! “To su bile dve lepe sestre, zar ne?” upita ona. “Ma pravi drugari, sjajne devojčice” odgovara on. “Dve lepe sestre?” insistira ona. “Pa kad već pitaš, i nisu bile neke lepotice, više štrkljaste, suvonjave”. “Pazi šta pričaš! To smo bile moja sestra i ja!”
