Dugo je bila sama. Nije ni osećala potrebu da nekog voli. U srcu mnogo ljubavi za decu, za prijatelje, za sve dobre ljude, i još jedan nedovoljno potrošen deo, za srodnu dušu. U tom skrivenom kutku srca spremila je plišane kutijice sećanja na ljubavi koje su joj život obeležile. Male, velike, sićušne, ogromne, svaka u svojoj kutijici, da je podsećaju da je živela. Jer, živeti znači voleti. Ko voleo nije, zar je postojao? Ona zna da svaka reka života neumitno teče ka delti večnosti, pa ponela ona mnogo lepog ili mnogo beznačajnog, svejedno. Njena reka, puna sreće i puna ožiljaka, teče svojoj delti. Kad podvuče crtu, bilans je pozitivan, živela je, značila je, uradila je mnogo dobrog, grešila, ispravljala greške. Usrećila mnoge, rastužila neke. A da li je i sama srećna bila? Bila. I umela da stvori sreću, da je nađe u sitnicama koje život znače, da osmeh drugima na licu nacrta. Prijatelji smatrali da još nije rekla svoju poslednju reč, da još treba da gleda oko sebe, ali ona nikako da upotrebi oči za gledanje čije oči bi želele njene da sretnu.
Oči joj otvori njen  mudri savetnik, njen anđeo čuvar, kome je dozvoljavala da joj kaže i ono što se drugi ne usuđuju. „Ne smeš ostati sama!“ reče joj.
„Ja sama? Toliko dragih oko mene!! Deca su mi sjajna, društvo se okupi čim zovnem, tamburaši pevaju samo za mene. “
„Sama si. Dovoljno dugo. Vreme je da podeliš svoje snove s nekim. Bog će ti pomoći.“
„Mnogo ožiljaka nosim. Zašto sam ih dobila, ako mi je pomagao?“
„Dao ti je sve što si mu tražila!“
„Nije, tražila sam mu...“ i poče da broji.
„Jesi li sve to dobila?“
Tek kad je izrekla šta je tražila, kad su se reči želja okačile o vešalice u vazduhu, i kad ih je pogledala pažljivo, shvatila je: „Jesam“.
„Šta si još htela, samo ti znaš. Da si to rekla jasno, da si naslikala svoje želje precizno, dobila bi to. Ako je tebi nešto maglovito u željama, kako da Bog pogađa šta ti želiš?  Zamisli šta ti treba, jasno zamoli, i pazi što želiš. To ćeš i dobiti!“
Prvi put u životu neko ju je naterao da se suoči sa samom sobom, da prestane da okrivljuje i druge i sebe za svoje pogrešne izbore i neuspehe, i da shvati kako je za neka bitna životna pitanja zacrtala maglovita rešenja...pa je takva i dobila! A što je svim srcem i jasno želela, to je dobila, u najlepšem obliku, kako samo u snovima biva. Srećna je bila kao niko...i tužna kao niko...sve prema zasluzi. Da joj je to neko drugi predočio, ko zna šta bi mu rekla. Ali kad joj njen savetnik, kome je dala pravo da joj govori istinu,  otvara oči,  tada duša i razum ostaju otvoreni.  
„Zamisli  kakvog zaista  želiš. Kad budeš sigurna i spremna, poželi. Pazi šta želiš. Takav će ti sam doći.“
Šta želi? Osobu prema sebi primerenu, sličnih godina, podjednaku kao čoveka, sličnih pogleda na život, muškarca sposobnog da voli, da živi punim plućima, nekoga kome će moći pokloniti i svoju dušu  i  telo s pečatom vremena. Svom telu odavno nije posvećivala naročitu pažnju...jer ga nikome nije darivala. Nije važna boja očiju ni kose, nije bitno šta poseduje oko sebe, samo ono što u sebi ima. I da može koliko i ona, ni mnogo više ni mnogo manje. Primereno.
Zamolila je. Kandilo je dugo gorelo postojanim plamenom. I ona poče da se plaši. A šta kad se to desi? Odučila se od voljenja...Odvolela je.
Prošlo je malo dana od njene želje. Samo je prišao, predstavio se, sa mnogo neskrivene naklonosti, ispričao otkad ju je primetio, otkad poželeo da joj je bliže...Morala je sebi priznati da ga nije primetila ranije...jer nikoga nije primećivala. Zapanjila ju je jednostavnost njegovog prilaza, baš onako kako joj je njen anđeo čuvar opisao. Zbunjena, okruživala se bodljikavim živicama reči, odbijajući da shvati da je ON došao da je potraži. Da li je dobro nacrtala? Da li je opet previdela neke bitne osobine, pa će joj se to olupati o glavu? On nema baš sve što ona želi, ali ni ona nema baš sve što on sanja. Primereni jedno drugome? Kad se pogledi sretnu, toplina prostruji telom. Leptirići još spavaju. Da li će se probuditi?  Bude li se leptiri kad predugo spavaju?
 
age