Vetrovi života razvejali nas svuda.  Gde sve nemam prijatelje! Kao da sam ih izvozila po belom svetu. Jednom godišnje obično dolaze u stari kraj, u posetu familiji i prijateljima, pa se onda družimo. Moram priznati da do sada nisam imala “vremena” da im odem u posetu. Neko vreme je dolazak na sladoled kod mene bio informacioni razgovor pred iseljenje…došli bi prijatelji po informacije od drugih prijatelja, s kojima sam stalno u kontaktu. Neko valjda treba  svima njima da piše…
I dođu prijatelji na popodnevno savetovanje siromašne i bedne hiperinflacione 1993. godine. Hoće da nauče šta saznadoh o Južnoj Africi od drugog para koji je otišao tri godine pre. Prostrh sve činjenice, više one loše, problematične. Slušaju pažljivo, pa će kao zaključak: ”Ovu zimu nećemo čekati ovde!” Spakovaše se i odoše, mudro isplaniravši sve. Posao je njega već čekao tamo, ona ga je našla kasnije. Za vezu s domovinom sam se pobrinula na vreme,  davši im adresu prvog para.
Kad su se malo sredili, ode drugi par u prvu posetu prvom paru, već odlično uklopljenim Južnoafrikancima made in Serbia. Stigli u gradić gde je prvi par već pustio korenje. Smestili se i razvezaše priču, kao da se znaju 100 godina, a ne kao da su se tada prvi put videli.  Raspredaju ko je u koju školu išao, s kim se družio….i reče muški deo drugog para:
“Tamo sam imao sjajno društvo u detinjstvu.  Bili smo nerazdvojni. Najdraže su mi bile dve sestre”.
I opisa ih on, u kojoj su ulici živele,  šta su radile. Ženski deo prvog para shvati da misli na nju, a da pojma o tome nema. Ko bi se prepoznao posle tolikih godina!
“To su bile dve lepe sestre, zar ne?” upita ona.
“Ma pravi drugari, sjajne devojčice” odgovara on.
“Dve lepe sestre?” insistira ona.
“Pa kad već pitaš, i nisu bile neke lepotice, više štrkljaste, suvonjave”.
“Pazi šta pričaš! To smo bile moja sestra i ja!”
oči