Život je pun malih scena, crtica  koje nam bljesnu u sećanjima kad se najmanje nadamo. Pomene se nešto i mi se setimo scene za koju bismo se kladili da smo je zaboravili. A vredi je pamtiti.
Moj prvi kum je poliglota. Obožava da čita na raznim jezicima i uči ih lako. Udvarao se kumi recitujući joj Lorku na španskom…koja bi odolela?
Pre više godina odosmo na izlet u Topolu i posetismo Karađorđev konak. Na ulazu poduži tekst na staroslovenskom jeziku. Meni ne znači ništa, ne mogu ga čitati. Ali kum stade da prevodi, tečno, lako… iza njega jedan pop u neverici gleda, sluša, pa sačeka da kum završi i onda  ga zapita:
“Vi ste svakako studirali bogosloviju?”
“Nisam”, odgovori kum.
“A istoriju umetnosti?”
“Ne”.
“Filološki fakultet?”
“Ne.”
“Pa kako onda znate staroslovenski?”
“Prosto. Svaki pravi Srbin treba da zna staroslovenski”.
To reče i uđe u konak.  Ostade pop vrteći glavom, zamišljen: "To je pravi Srbin!", kad li suprug dodade:
“Ali on nije ni Srbin. On je Slovenac!”
 
Karadjordjev konak