Valcer

Neka prošla vremena. Mesto u Slavoniji, sprema se svadba. Moja baka je glavni majstor za kolače koju svi zovu da im mesi za svadbe. Idu joj od ruke, kao nikome. Njene ruke vajaju najlepše oblike, njeni su kolači najmekši, bolan da ih jede. I mesi baka, valov se kolačima puni. Brojna deca pomažu ili ne pomažu, ali vire kad mogu, dokle je stigla, hoće li biti nešto i za njih. Moj tata je najmanji, puca od zdravlja, medeni deran čiji osmeh leči. Viri kad ga niko ne vidi.
Završi baka posao, valov sa kolačima na sigurno, dok ga ne preda svadbarima. Poradi nešto i po svojoj kući, završi ono, završi ovo. Kad iznebuha, mališan se previja od bolova, stomačić otekao. Šta li se desilo, koja li ga gadna boljka ščepala tako? Sabrali se savetnici, kola se uprežu, dete da voze kod doktora. Svi uznemireni, uplašeni. Pred  polazak baka virne u sobu gde je ostavila valov s kolačima, dajući uputstva onima koji će ga odneti poručiocima.
U valovu poveliko udubljenje, mnogo kolača pojedeno.
Razjasni se neobično tatino oboljenje.

Po ideji domacice, postavljam domaći zadatak: napisati post sa iskustvima na  gornju temu!

Kad smo mladi, često smo i naivni, malo glupi...a kad steknemo pamet, više nismo mladi. Zato svi kažu: "E, da mi je ova pamet bila!" Pa, kad bismo bili i mladi i pametni, nadamo se da ne bismo ponavljali iste greške, iste gluposti radili. Moguće. A možda jednostavno takav sklop- kakvi smo -predisponira određene gluposti koje moramo prevideti, podneti.

Davno beše  svadba u familiji. Sa mladine strane dobila sam zadatak da kitim kola, pa nisam videla šta se događalo pred stanom mlade.  Svadba teče, svatovi došli po mladu i poveli je, i stigosmo na kraju  u restoran na ručak.  Brbljiva moja koleginica, sestra mladoženje, uskoro se stvori pored mene, pa samo cvrkuće:
"Da znaš samo kako su nas kod mlade dočekali! A gde si ti bila, ne videh te? "
"Šta je tu bilo tako lepo?" pitam ja, jer ne primetih ništa posebno, iz moje autokitnjaste pozicije.
"Pa pred vratima mlade namestila se trojica, i redom ljube sve žene. I komšinice zgrabe i izljube, ne vredi im da se pravdaju da nisu u svatovima. A među njima što ima jedan, nećeš mi verovati, kako ljubiiiiiii..."
I tu ona oduži slatko, prisećajući se. Okrene se po sali, i primeti poznato lice: "Vidi, to je taj. Kako samo ljubi!" šapne mi.
"Da te upoznam, moj muž!" rekoh veselo. Ona se uplaši za svoj integritet, i  u trenu joj ne pade na pamet da ja uopšte nisam shvatila kakvo je to ljubljenje bilo. Pa ljubiti priju, kako se može? U obraz, srdačno, naravno...
I prođe podosta godina dok mi nije ponovila istu priču, uz dodatak: "Još ne videh čoveka koji lepše ljubi! U usta, jasno!"
I tu se ja osetih glupačom. Naivkom, čije je poverenje  odavno izigrano.
A ne volim da se osećam glupom. Baš ne volim.

Kad ova priča ne bi bila istinita, bila bi sasvim neverovatna. Da mi je neko drugi pričao, ne bih poverovala. Ovako, verujte ako želite, ali bilo je baš kako kažem.
Moja prijateljica je, tražeći svoje mesto pod suncem, neko vreme radila kao lekar u planinskom centru, sa malim detetom, posle rasturenog braka. Ubrzo su je svi zavoleli, umela je i htela, i ništa je nije mrzelo. Lako je sklapala kontakte, ali srce nije lako davala...jednom je bilo iznevereno, nije bila željna novih razočarenja. U nekom opuštenom  popodnevu, u trenucima odmora, pacijentkinja joj je ponudila da joj pogleda  u šolju. Malo razbibrige nije naodmet. I skoncentriše se žena i reče: "Doktorka, Vi ćete se udati. Za godinu dana!"
Nasmejala se na to, slatko, kao najvećoj gluposti : "Pa kako da se udam, kad nikoga nemam?"
"Imaćete!"
"Pa kako izgleda, kad ga vidite?"
"Gospodin stariji od Vas, iz Vaše struke, sa šeširom!"
Tek se tu zacenila od smeha.
I prođe nekoliko meseci, u centar stiže čuveni profesor, veliko ime. Jedan od onih kojima se čovek samo može diviti. Nije joj ni na pamet padalo da bi je mogao primetiti. Ali jeste. I pomalo, poče njeno nepoverenje da se otkravljuje, i uspavane emocije da isplivavaju iz dubine srca. Kad je zima zakucala na vrata, on je otputovao u svoj grad i pozvao je da dođe. Spakovala se na voz, sačekaće je. U toplom kupeu voza priljubila je oči uz prozor, dok je voz ulazio u stanicu. Padala je kiša, a na peronu je čekao muškarac u kišnom mantilu, sa šeširom na glavi....

Treba li napomenuti da se udala za njega godinu dana nakon čuvenog čitanja iz šolje? I dugo živela s njim u baš srećnom braku, kakav biste svima poželeli?