Mnogi ljudi ostavljaju život za kasnije, za jedan od onih dana, za neku godinu...i život protekne pored njih, a da oni u njemu ne učestvuju. Puštaju ga kao veliku reku da pored njih protiče, a da se u njoj ne okupaju. Za sve ima vremena, sve se može sutra, neka odleži, odstoji, da se razmisli...i dok se okrenete, najbolji dani odoše u nepovrat, najlepše godine iza nas...a ne možemo isto sa 30  kao sa 20, sa 50 godina kao sa 40, a posle 50  možemo još manje, pa manje...Zato nijedan dan ne sme proći, a da u njemu ne primetimo nešto lepo. Ne sme proći, a da nismo nekog videli, čuli, napisali pismo. Ne sme proći, a da u njemu nismo ostavili nešto završeno, urađeno. Nikako ne sme proći, a  da bar malu radost sebi nismo priredili, makar kupivši sebi novi cvet. Nema svečanih dana i posebnih zgoda, svaki dan našeg života je poseban, specijalan, jer u njemu učestvujemo baš mi. Neki mudrac reče, a ja ga svakodnevno citiram: "Jedina osoba koja će s tobom biti celog tvog života si-TI!". Zaključak: tu osobu moramo čuvati, štedeti od nepotrebnih stresova, praštati joj ono što treba oprostiti, popraviti sve što se može popraviti.
U više navrata dobijala sam lep nakit s napomenom: "Nemoj to nositi svaki dan, nosi to u specijalnoj zgodi". Takve komade nakita nisam nikad stavila na sebe. Svaki dan mog života je specijalna zgoda. I vašeg života! Čuvajmo sami sebe! Volimo sami sebe! Onda će nas i drugi čuvati i voleti. Kad sebi oprostimo, lakše će nam drugi oprostiti. Kad smo pomireni sa sopstvenim nesavršenostima, lakše će ih i drugi prihvatiti. Niko nije savršen, ali je svako unikatna pojava na ovom svetu, kakva nikad pre nije postojala i nikad više neće. Poštujmo sami sebe, unikati!
ljudi