Ovaj naš Blogograd izgrađen je na krilima blog.co.yu novembra 2006, kasnije se prekrstio u blog.rs. Vesela mu dade ime Blogograd. Njegovi stanovnici su tu različito dugo. Neki su podigli svoje virtuelne vigvame u samom startu, kao krilaandjela, i opstali ovde sve vreme. Drugi su došli kasnije, omirisali vazduh, rekli: "Ovde mi se dopada" i ostali.  Treći su dolazili i odlazili, nastanjivali se u drugim virtuelnim gradovima i zaboravljali ovaj...ili bi mu se nostalgično vraćali posle nekog vremena, iznenađeni da ih još iko pamti. Mnogi bi stidljivo provirili ovde, misleći da ih niko neće primetiti, pa bi se ukotvili nakon toplog prijema. Poneki bi odmah naišli na minsko polje, pa bi se  uplašeno povukli. Pojedini bi doplovili na oblaku parfema milozvučnih reči, očarali Blogograđane, pa ostali ili nestali da negde drugde očaravaju. Specijalnost nekih naših sugrađana bio je i ostao topli zagrljaj saosećanja koji ublažava ili leči sve sveže rane. Dobivši pravi savet u pravo vreme, neke bi ptice bez krila ojačale i poletele.
Da li su svi jednako primećeni? Ne, kao ni u pravom gradu i pravom soliteru, gde simpatišemo komšiju s trećeg sprata, uopšte ne znamo da postoji onaj sa šestog, a komšinicu s devetog svakog dana zovemo na kaficu. Neprimećeni se zbog toga ne smeju sekirati, to im loše utiče na ten, nego, ako žele da budu primećeni, neka se potrude da se nečim istaknu. Ah, da, ima i onih koji pišu samo za svoju dušu, posve neosetljivi na poglede "prolaznika" i sadržaj komentara. Njima su sopstvene misli jasnije kad ih podele sa kompjuterom, pa ni ne osećaju potrebu za povratnom informacijom.
Bili pričljivi ili slikoviti,  maštoviti ili suvoparni, slatkorečivi ili jezika oštrijeg od sablje,  razdragani ili depresivni, spremni odmah za susrete ili pak zavučeni u ljušturu tajnovitosti, sve su to Blogograđani, ravnopravni u svom stanovanju ovde. Što ih je više ovde, što su im stanovi različitije namešteni, što im je pristup raznovrsniji, ovaj Blogograd je vredniji. Dižem čašu za raznovrsnost i različitost u Blogogradu!