Večeras se odigrao istinski praznik lepe reči u Beogradu. U najstarijem Književnom klubu na Balkanu, koji uspešno radi već 57 godina, nastupili su mladi pisci blogeri. Tako su konačno pomešana dva sveta koja izgledaju nespojiva, svet pisaca koji objavljuju knjige i svet blogera čija se dela objavljuju na blogu. Transfuzija sveže poetske krvi prihvaćena je sjajno. Iako su svi imali tremu, neki baš vidljivo, neki prikriveno, dali su sve od sebe i predstavili se u najlepšem svetlu, na zadovoljstvo Kluba i moje lično. Nije ni meni bilo lako, jer iako sam imala puno poverenje u svoje kolege blogere, strepela sam od reakcija kolega iskusnih pisaca. Pomalo zbog toga što se neki stihovi mogu učiniti neveštima, ali i od toga što znam da su neka poetska dela dragih blogera toliko jaka da ovog trena mogu ući u antologijske zbirke poezije i pobediti na svim poetskim konkursima, pa samim time izazvati surevnjivost i zavist... Elem, tendenciozno sam prvo prozvala najhrabrijeg, Krilaandjela, na čijim poetskim oblacima smo svi plovili sa zadovoljstvom. Unajedina je izgledala prelepo kad je suptilno počela uvlačiti prisutne u svoj misaoni svet u kome bi rado, začarani, ostali...Tanjana je prodrmala prisutne i iskusni pisac satire je u njoj prepoznao pravog satiričara. Stepskivuk je ispevao odu ljubavi prema dragoj, sinu, prema ljubavi uopšte...i uspeo da razneži auditorijum. Vesela je bila čak ozbiljna dok je stihovima objašnjavala neprisutnom dragom šta su sve mogli, a šta nisu...i šta bi mogli. Bilo je jasno da se Tanjanakic sprema da na prvom konkursu odnese neku nagradu, zasluženo. Pricalica je bila sprečena da dođe, pa sam kazivala njenu pesmu „Na izvoru uvir“...da li je to osetila? Na kraju je zasladio Suky, lepom pesmom pa proznim razmišljanjem, kojim je i veoma iskusne pisce zamislio i dobio predloge da se javi na ozbiljne književne konkurse, i da požuri s knjigom. Malaino je zakasnila, pa je svoje poetske majstorije ostavila za drugi put, kao i Nesanica, kojoj šefica nije dala slobodno veče (što stvarno nije fer jer ima prelepe pesme). Posle drugog kruga kazivanja poezije i pomalo proze, predsednik kluba je predložio neobično glasanje da li se blogeri primaju u punopravno članstvo književnog kluba – prema dužini i jačini aplauza. Pošto su dlanovi brideli od apludiranja, bilo je jasno da su mladi pisci srdačno primljeni i da su od večeras veoma dobrodošli na književnu scenu. Aplauz za moje drage kolege, molim!
