Prvi čin
Pre 14 godina bile su  naizgled savršene drugarice, nerazdvojne na svakom putovanju, perfektno organizovane. Mira je bila nepoznata, Una popularna i uvek je privlačila pozitivnu energiju oko sebe. Vredelo se s njom družiti, šarmantno i korisno. U svakodnevnici, kad se ne putuje, Una je pozivala kod sebe, delila svoj dom i svoje srce. Mira je svoje zadržavala za sebe, ne otkrivajući se, nikad ne zovući u svoj dom. Una se nadala, shvatiće, otvoriće se...umesto toga, doživela je izdaju, nož u leđa kad se nije nadala. Njihovo drugarstvo, koje je ličilo da će preći u prijateljstvo, rasulo se u paramparčad. Uni je bilo žao, ali  se morala pomiriti s time da ima jednu drugaricu manje. Otpisala je i vrednu knjigu koju joj je pozajmila kad je Miri bila potrebna, a koju nije vratila ni po prestanku potrebe, pre 10 godina.  Na javnim mestima Mira se trudila da drugima pokaže kako su one još uvek bliske, Una je puštala ljubazno da bude blizu, ali nikad više kao nekad, s poverenjem. Zato Mira nije shvatila kad ju je Una promovisala za veoma značajan skup  pre 2 godine i dala joj glavnu ulogu,  da od nepoznate postane zvezda dana...znala je da to Una nije morala, da je to bio njen principijelni stav, ako je neko u nečemu najbolji, da mu treba dati šansu, a u pitanjima vere Mira je znala mnogo. Zahvalila se Mira na šansi i nije razumela zašto je umesto uzvraćanja nožem u leđa dobila redak dar.

Drugi čin
Una je oduvek volela da o sebi misli kao o ateisti. Priznavala je moć prirode, moć čoveka, ali nije razumevala koncept Boga niti je želela da ga razume. Mnogi su pokušavali da joj, prilično agresivno, „pojasne“ ta pitanja, što je nju još više odbijalo. Provela je popriličan deo svoga veka kao bezverac. I onda je pre nekoliko meseci srela njega. Sve su se kockice mozaika poklopile da bi se oni sreli. Samo spolja je izgledalo slučajno, a i Dobrica i Una su znali da se nisu slučajno sreli i da to poznanstvo ima dublju pozadinu. On je čak osećao da ima neki zadatak u vezi nje, da ga je Bog poslao na njen put da joj pomogne. Nije to bila ljubav, mada je drugima izgledalo tako. Bilo je to bezrezervno uzajamno poverenje, prijateljstvo kakvo ni on ni ona nisu ranije iskusili. Uživali su  u razgovorima i druženjima, podsticali jedno drugo, podržavali. Na svoje iznenađenje, Una je počela da ga pažljivo sluša dok je pričao o Bogu, o svojoj čistoj veri. Slušala i sve više razumevala. Kad je predložio da se upiše u školu pravoslavlja, da se krsti,  osećao je: ili će ona odmah prihvatiti ili nikada...a šteta bi bila da ne prihvati. Znao je da kod nje nema premišljanja, ako je ubeđena da je nešto ispravno, uradiće to u najkraćem roku. Kad ga je zamolila da pomogne, organizovao je sve. A kad je to završio, poželela je nešto njoj sasvim prirodno, a  njemu iznenađujuće lepo: da joj bude kum na krštenju. Dogovorili su se o datumu, mestu, okruženju, lako, jednostavno. Objasnio joj je da sledećih dana treba da posti i onda se pričesti. Ona je odlučila u kojoj će se velikoj crkvi  pričestiti, u onoj gde ju je Dobrica vodio na časove vere.

Treći čin
Pet dana pre krštenja, pre nekoliko dana, Mira se  javila  Uni da treba doći do nje. Nešto službeno, mislila je Una. Mira je došla zbunjena, donela je knjigu koju je dugovala 10 godina, reče, odnekud se samo "pojavila" ispod mnoštva knjiga, na njeno iznenađenje. Uz knjigu je dodala poklone. Tek kad je izenađena Una izvadila "Molitvenik" i "Novi zavet" iz poklon kese, Mira  je ispričala da je dva dana pre dolaska sanjala san, kako se Una nalazi u velikoj crkvi u redu za pričest i srećna je. Izgledala je iskreno zbunjena tim snom, i uopšte, činilo se da ni njoj samoj nije jasno zašto je došla. Kao da je poslana po zadatku koji nije mogla da odbije, a nije ga razumela. Izvršila je zadatak, otišla, i tek kasnije Una joj je priznala da planira krštenje i posle toga pričest, da je njen san predskazanje. Dobrica se oduševio ovim  događajem, smatrao je to jasnim znakom koji je Uni poslao Bog da planira ispravan čin. Una je isto tako shvatila neverovatan događaj. U mozaiku sve su kockice došle na svoje mesto.