Sedamnaesti rođendan, zar to već samo po sebi nije savršeno? Dan prelep, samo se poželeti može takav. Društvo se okuplja kod mene, pristižu gosti, stižu lepi pokloni. Divan osmeh sa boricama smejalicama u prvom  planu, iza njega buket crvenih ruža i knjige...gde sam se zagubila, pojma nemam, ali teško da sam ostala pri sebi dok sam primala ruže. Malo se poslužismo, pa svi zajedno u minibusić i na terasu iznad mora. Romantična živa muzika, pored bazena, more šumi u noći. Njegova ruka je ispod moje duge kose, nestašno sakrivena dok plešemo. Može li ovaj ples trajati večno? Može li muzika svirati do zore, pauza mi nije potrebna? Veče se bliži kraju, celo društvo se vraća, ja vidim samo njega. Praćenje kući ide malo dužim putem, uz more. Dok borovi šuškaju šišarkama i noćni vetar mrsi moju kosu, a obluci kameni beže nam pod nogama, na usne mi spušta prvi poljubac. Da li je planeta stala? Da li se vreme zaustavilo?
Savršeni dan završava se u ponoć, nisam nigde izgubila cipelicu, tražio me još neko vreme po osmehu...ja ga tražim u sećanjima.