Radila sam na recepciji autokampa preko leta i svakog dana je svraćao lokalni zavodnik, pokušavajući da me stavi na svoju listu pobeda. Druge je uspevao da osvoji,
mene nikako. Svaki put bi pitao isto: “Što mi kradeš poštu?” i uvek poveo drugog svedoka da mu potvrdi uspeh. Posle desetak pokušaja reših da ga malo naučim pameti,
pa klinački napišem sve znakove interpunkcije i stavim u kovertu. Kad se gospodin uobraženko pojavio u pratnji nepoznatog novog svedoka, predadoh mu kovertu uz osmeh:
“Evo, ne kradem ti više poštu”. Sav ponosan, on se udalji sa svedokom, otvori “pismo” i videh besan izraz lica. Svedok se presavijao od smeha. Nakon objašnjavanja,
“Don Žuan” ode trajno, a svedok ostade. Nije uopšte bio moj tip, pa ga i ne primetih dok je čavrljao.
“A mogu li ja znati šta je ono pismo značilo?” zapita me.
“Savršeno ništa, samo ću ja biti vrlo daleko dok on to shvati!”.
“Mislite da tako slabo kapira?”
“O, da, kao bojler kad je pun kamenca!”
To mi je bio omiljeni odgovor otkad je majstor iz mog slabašnog bojlera izvadio poveću količinu kamenca. Niko nije umeo na to da mi odgovori.
“Mislite, zbog koeficijenta prenosa toplote?” zapita me svedok.
E, tada sam ga primetila. Pa i nije loš! Zanimljiv momak!